Нова искра

— 314

Но ћу завршити, а да, на поелетку, но споменем Госпођину претпоследњу песму која је, ако не најбоља, јамачно најимпресивнија ствар у целој збирци. Тих пет строФа из недовољно јасних разлога носе један — не одвише срећан — наслов (Магсга (ипеЂге), и са тешким, одмеревим стиховима својим као тупи акорди мртвачке ари.је завршују књигу Г-ђе Марковић. Прохујали су одавно сунчани дани младалачко страсти и мирисног априла; очајни бол поткопаних нада и неостварених жеља зацарио је у магловитом животу ојађеног срца, а промукли глас изгубљеног драгана, као ниска откинуте жице, испрекидано јеца и са језивом музиком смрти „раздире груди". Куд год ми стопа крене, ил' ум се посла лати, Легнем ли да почивам у глухом миру ноћном, Твој крти, испевани, промукли глас ме прати, Ероз мокру јесен, ко.ја је страшна са оштрим Фијуком зубатог ветра и оловно тешка са мртвом досадом једноликих дана, чује се језиво грактање гладних гавранова и непријатна шкрипа ненодмазаних кола, што тромо одмичу по дубоком калу разривеног пута. И докле бледим пламом сирово догорева И црвоточно дрво у дну бела камина, Цвиљењем монотоним глас твој ко да попева, Уз шкрипу раздешених, прснутих виолина, Подземну песму бола и немоћна гнева. И најзад, у одјеку што с блиска гробља стиже, 'Гутњаве замрзнутих грудава о поклопац

Сандука мртвачкога, осећам где се диже Застор прошлости гвоје, и самртнички ропац Глас твој је што у њему разазнајем све ближе. Ова песма, са дубином неаФектованог бола, нелепом запуштеношћу спољашње ®орме и грубом неједнакошћу безбојног језика, од нарочитог је значаја за, Госпођину поезију, која је, у главном, једна богата скала лирских акорда и неизрађена маса оруптивног осећања. Судећи по њезиним стиховима, Г-ђа Марковић је сензитивна, несвакодневно компликована природа, која увек стоји под безусловним утицајем пролазног тренутка, и с тога јој песме већином нису позитивни изрази једне сталожене индивидуалности — то још не значи да она као песник није изразита личност, — него, у својој укупности, неулепшана слика нашег нервозно несталног живота и, свака за себе, по један туни спомен закопане среће. Ја мислим, наранџаста свеска Госпође Данице Марковић је са животном иетинитошћу и посво личним акцентима евојим етиховани дневник једне жене, која је јодном много волела, а сада сувих очију плаче над убијеном љубави својом, и једна лепа, оригинална и горка књига за оне који су еретни кад могу сањати. Ев Пе§-{; с1апп ет ^уепЈ^ Шап^, Ет луеш^ ЛУоћНаи^; ип<1 Оевап^1Јш1 ете §-апге 8ее1е. (Мапе V. Евпег-ЕзсНепђасћ) 9. X. 1905. год.

-%} Диетићи (десме У ПРОЗН, ПРНЧИДЕ, И^ПРЕСИ^Е)

Извор туге Задихани и весели стигоше двоје драгих код врела бистре планинске речице, чије хучно и журно нродирање кроз мирисави планинеки свет чесго их задржаваше, те, огледајући своје оемејке у бистрини и искрености њеној, питаху се: за пгго жури, одакле иде ? — Плетући венце среће своје и снујући будућност своју, стигоше на извор свога нуговања. — Гомиле камења и кршне, мрке стене, избраздане, оштре и набацане, стоје као мртва стража над воденом површином, која се тихо кружно покреће, сетно ее осврће, па онда јурне свом снагом преко крша, одакло пада грозно разбијена... А затим тече, тече и жури се... Одмарају се, седећи на камену, срећни путници; гледају мрке стене и сребрне капљице и слушају жубор таласа. али и не мисле о врелу — заборавили су рад чега су дошли; чују само срца евоја и виде само срећу

своју. Чини им се, сјајнија је срећа њихова од тих капљица и чвршћа је љубав њихова од тога сгења. Занети срећом, опијени осећањима, они су далеко од свега око себе. Штета! јер мрке стене баш као да уздахнуше, а дрхтави таласи као да се стрмоглавише кад злаћана ручица једног сунчаног зрака, нежно их иомиловавши, поче исиисивати у прозрачном плаветнилу треперива слова... „— — Живела су једном, давно, два срца. Љубав, срећа и нада беху их сплели везама јаким, најјачим. А живели су на земљи та два срца, живела су у свету. — И освану једно јутро које нађе њихове везе почупане и искидане: вихор живота беше их захватио и бацио далеко једно од другог, раставио их за увек. — — — И нико не знаде за боле њихове, нико не виде сузе и не чу уздахе као да ни спомена на прош-