Нова искра

— 818 —

рукавима, к нама доноеили и при том шапутали, да су ти идоли ив царских храмова, и да су они много на коцку ставили, што су их к мени донели. Веома поносна показах вам та блага; ви их погледасте за тренутак испитујући и рекосте тада: „Нимало рђаво за модерну европску имитацију". То беше тежак удар, и мени беше с почетка готово криво на вас, јер ништа не боли више, но изгубити миле идоле. А ја сам са својим поступала тако смерено и увек свеже цвеће пред њнх стављала! Али нека вам је онроштено, јер ви сте лажне Буде правим заменили, а то чине најмање људи који другима њихове богове одузимају. А није то баш тако ни лако! 14. — — — Када други разуме наша најмилија, занимања, нашу најиндивидуалнију особеност, то је као духовно миловање. Та толико много умире у нама, јер не наилази на заинтересованост, на негу. И који су највише у нама убијали и сахрањивали, често су они, што нам беху најближи. Хвала вам, драги пријатељу, на свему, што сто у мени пробудили и неговали, на свем цвоћу, што је цвотало, јер му се ви радовасте. 18. Али у истини и збиља — у мени се јавља понекад тако жарка жудња, да негато постанем, будем, створим! Чиним се понекад сама себи као састављена од самих неупотребљених способности и као да пролазе прилике за рад, које би требало моје да су, поред мене као другима који не знају шта с њииа да отпочну. Ми смо људи састављени управо из онвх, од којих се никада ни приближно не тражи гато могу учинити, и из оних, од којих се изискује што ни на који начин не могу извести. Ови су дабогме срећнпји, јер један је део њихове неспособности управо у томе, што и не примећују колико су неспособни. 27. Ми се лако миримо са оним великим расипањем, што га природа свакога секунда чини са милионима, који сви носе у себи могућност живота, па ипак ие живећи морају и опет нестати у незнаноме, из кога су се надајући подигли. Јер ништа наша мудрост не научи лакше, но да увиди, како је патња других неизмењива. — Али када нас саме постигне, када неизмењивост унраво нас шчепа, све оно покрха, што се хтело развити, кад сваки дан отпочне са новом надом и ишчекивањем, на ипак ништа друго не донесе но исто разочарањо, исто уморно вече — тада тек упознајемо страховитост светске патње, јер је наша патња. Ах, оно верујуће надање младих година, што се постеноно у сумњајуће чекање претвара! Када нас први нут у животу постигну несрећа и неправда, мислимо, да је то само тренутна заблуда — нешто као рачунска погрешка која се мора одмах поправпти и заменити. Све нам се у нама чини тако важно, тако развоја вредно, да не нодносимо мисао, да би који било од наших драгоцених дарова могао остати неразвијен, да би могао неупотребљен закржљати и проиасти. — Цветви прашак? — да, за њега је то непроменљиви светски закон. Али ми? Свакога се пак дана множе искуства, растежу у дуг ланац, и погледамо ли уназад, видимо, колико је већ много у нама умрло пре но што је смело поживети, про-

нали таленти, рада жељна воља, жудња за љубављу, склоњености и заинтересованости — све узалуд у нас усађено, развити се није никада смело — унапред на пропаст осу|ено. Јер многи су звани, али мало њих изабраии. Постепено расте тада сазнање, против кога се с почетка још бунимо, о коме у најдубљо] унутарњости својој одавно знамо, да има право — и ми припадамо оним расипаним, оним милионима, чији живот сасвим бесциљан беше. Оувигана продукција. Пена, која се прелива преко ивице пехара. Ко је то о свом властитом животу сазнао, језа га иодилази. Чему још уопште даље? Место свега хоћења ступа још једна једина велика тежња, уморно пасти доле као свело лишће и истрошити се под белим и светлим покровом зимским у влажним и мрачним тлима, иостати храна вечито расипној земљи — за то смо можебити и ми јога доста добри. Колико сам пута последњих година мислила о том и борила се за то, да мирна и спокојна будем. Јер горчину и узбуну претворити у жаљење и саучешће — то је задатак живота, ко.ји морамо решити, ако нећемо да свршимо у очајању. 35. Око сата сам начинила златно сунце са дванаест зракова. Зраци одговарају часовима и на гаиљастоме је врху свакога златног зрака насликана ио једна реч готским словима. Оне гласе редом: I почети, II хтети, III учити, IV слугаати, V љубити, VI надати се, VII тражити, VIII трпети, IX чекати, X опрагатати, XI одрицати се, XII свргаити. Сказаљка, гато напред иде, показује час и реч. Многи су, преко којих бисмо брзо прегали али ми морамо све часове примити, као што се неумољиво јавл,ају на великоме сату живота, добре и зле. 49. Познавала сам неколико жена, надчовекова типа, које просто сгресају са себе што их омећо у слободпоме развоју њиховога ја; које су биле јаке као судба и самодређујући хватале у живот; којима њихова властита личност беше идол, пред којим се морало све клањати. Познавала сам такође и жене, које живљаху двама раздвојеним животима; један живот за цео свет створен, хладан, мрачан, бескрајно досадан; и поред њега други, скривен, пун слатких тајана, пун крадене среће, ко.ји је морао накнадити празнину и нустога првога. Обема сам се врстама жена чудила, можебити негато им и завидела, али ни као једна не бих могла живети — то би се и сувигае противило мојој унутарњој природи. Ја сам чекала. Као и многе жене, које целога века нигата не раде, но чекају.

Облик, у којем је овај роман написан, веома везује руке писцу, а када се узме јога у обзир, да су сва писма написана за циглу годину — од августа 1899. до августа 1900. — онда морамо признати, да је комлозиција дела списател.ици срећно за руком пошла. Она нас је ту упознала са читавим животом јунакињиним на сасвим природан начин, употребивгаи веома угодно састанке са старим познаницима, пут у Немачку, и похођење места, где је младосг провела, да нас упозна и са ранијим животом њезиним.