Нова искра

— 326 —

бжсаге, пребаци преко сивца, па се крену цреко дворишта и подвикну: — Хајде, бре куче ниједно ! Уз лелек материн и плач многобројне браће своје коракиу на улицу Отанко. Овде се скупи еветина, разабра ствар и пође на испратницу. И људи и жене и деца, као на ногребу. Људи окружише Гаљу, жене Мерџанку, а дечурлија новога путника. Добре сусетке брзо оценише околност, намрелшше лица и почеше у зајам да плачу с растуженом мајком. Другари га пак окружише и стадоше нагло питати: како је могао да се накани поћи у туђ свет, у манастир, брате слатки! Зар му није жао мајко и куће, браће и другова, ове у Бога лепоте и роднога обичаја, а? Вар није могао рећи оцу да неће ићи ни за какво добро на овом свету? Вар није могао побећи до њих, другова својих, а?... • И наједанпут, као по некој невидљивој иаредби, све се заустави и направи непробојан прстеи око малена нутника. Све исколачи очи на њега, као да им од његова одговора зависи сам живот. И јаук мајке, и плач с тихим јецањем браће, и шум и разговор, наједанпут се сложи и забруја у једно грчевито: — А ?... — Евет, ама неисе! — одговори Отанко и пође.

Тешка беше манастирска наука а још тежи искус. Чување стоке и работа у нољу по врелим и другии данима, задиркивање другова и вика куварица и планинака, каогод и честа гладоваља и исношћавања — све је то било мед и шећер. То су и други могли лако издржати. Али је књига била тежа но да се Бабуна на њега навалнла. Паде сиромах у руко мрзовољном оцу Антиму Дежевцу, који имађаше страшну браду иопут сваке метло мисирке и још досаднију калуђерску иодагру. Чим га први пут око себе спази, опали му шамар, и то тако честпто као да га је толико дана нарочито спремао. То му би први благослов светога самостања. Оутрадаи, кад му Станко донесе воде за умивање и скромно назва Бога, опет пуче шамар, па се то нонови после каве, ракије, ручка, спавања и вечере. Новајлија помисли да тако и ваља, па поче да сноси, само би ири тои, скрајнувши се у пеки угао мрачних манастирских ходника, истрљао своје уши и образе, да би бриждање мало одуминуло. Након пунога месеца посла га Антим рано изјутра да му одсече десетак дренових младљика. Станко без речи отрча у оближње дрењо и усрдно одабра прутове, пи мало не мислећи чему ће бити намењене. И донесе их. Антим их пажљиво разледа па их спусти на диван и пође по одаји, јамачно преврћући своје успомене како је сам почео тешко школонање. Он друго не знаше. Како су њега учили, тако треба и он да учи свога питомца. 'Гај пут је старина освештала — значи бољега не може ни бити. Тога ради он узе некакву пожутелу и почађавелу купусару, отиори је, пружи је Отаику и показа ирстом одакле ће

да со почне. Мрзовољни се старац исправи, узе важну позитуру и набра обрве као чекиње. Отаика обузе безумни страх. Ои се сав стеже и иокупи. Пред очи му искочи Тетово, мајка и мила кућа, где овако штогод никад није видео. Једанпут му понут муњо блесиу мисао да со одмах окрене и као ветар излети из овога ада и од ових мучитеља, који су страшнији и од оних што их је у својим причама сликала баба-Сребра, како гвозденим рогуљама но аду боду очи јадним људима. Али га при овој мисли спопаде још већи страх од оца и околине. Шта ће му они рећи? И бознадно очајање притиште његову свест. Он опази да за њега нема излаза, па само стезке кожу. Нека буде шта ћо бити!... Антим одабра добар дреновак, издува се и поче: — Аз!... Буки!.. Вједи!... Глагољ, добро, мнслето — па страхотно убрза: — наш, покој, слово, тврдо ижица!... Јеси ли чуо, а? Убирати ли? Јок, не убираш? Што си зинуо као тело у шаропа врата? Што си со окаменио, а? На науке си дошао, на мислиш то је лако... хе... мо.ј братановићу... Питам ја тебо: јеси ли чуо ижица и ио глави шипчица? То ти књига кажо!... Лези!... А?! — Евет, неисе...

Тешко беше, али опет нокако иђаше. За време Часловца, Станко порасте и претвори со у нрилично румено и срамежљиво момче. Али са Псалтиром дође и љубав. Златка, препредено сељанче, натури му се као пролетња грозница. Он се дуго снебиваше и бегаше, док иајзад манастирски ђаци не учинишо да се састану и објасне. Довојка га тако узо у руко да јој одмах поче носити просФоре и лепо мараме из цркве, што их богомољци на кивоту остављаху. Није никако могао да се умири. Луташе по гувнима и нашњацима, вребајући своју Дулчинеју. Другови су га наговарали да на ствар гледа мало реалније. Али све узалудно. Чим би јој дао нове дарове и оборепа погледа молио да пође с њим на неко склонитије место, јер га овде могу опазити, и онда тешко њему, — она би га оштро погледала и љутито-ђаволасто најпре га јако уштинула за образ, а после оиалила задланицом: — У ф, што враг си, леле! Снужди се он и враћа натраг у Лешак, утучен и посрамљон. г Баци га опазе, па у кикот. На његову се адресу као дрвље оспе п ешек и зевзек, и дурпија и иањ, и све оваке природо што се налази у песташнобезобразном локсикону од Дежева до Дибре. А он снромах само ћути, па кад му додија, узме псалтир и побегне за ноки кош, те заједно плаче с Давидом царем за своја безакоња и на неправду од стране многих ненријатеља, видовних и невидовних. Напослетку се прибра и одлучно реши да ствар изведе до краја. Знао је да су му многи другови, нарочито Антимов синовац Крсман, пожели лопе успехе. Лопо припазићс Златку иогде с краја, па ће је јуначки,