Нове борбе : роман из Истре

б НОВЕ БОРБЕ

не би било, да је уљегао у коју бољу кућу. А могао је, нарочито у доба, кад га је она „мученичка ореола“ дигла и мимо свако очекивање учинила занимљивим. Ону згоду требало је искористити и покуцати на друга, богатија врата — па га не би данас нико биједио и лупежом називао.

— Лупежј!...

Ту га и опет нешто подбоде, песнице му с стегоше, и већ је био готов да их обори на сто, но уздржа се, јер управо у то закркља иза врата, на супротној страни, старачки, њему добро познати, кашаљ.

— Ето га на! А сад чувајмо главу, — рече у себи и намјести се у наслоњачу.

Врата зашкрипаше, а бијела, свијетла пруга затитра на поду и на зидовима старинске одаје.

П.

Лампа, што ју је старац носио у руци, засјењиваше му својим зеленим заслоном лице. Часком стане на прагу тражећи немирним погледом по соби,“ а онда, пошто за собом притвори врата, тешким се и отегнутим кораком прикучи столу, стави на њ свијећу, повуче се у кут и спусти се на диван.

Свјетлост му сада јаче удари у лице. Блиједо, управо страдалачки усахло било јето лице. Све су жилице у овом тренутку трепериле на њему од узбуђености и неспокојства. А тресле се и очи, застрте и сумртве, као утопљене под нарованим челом и стегнутим обрвама, па и око сљепоочица они бијели прамови његове доста ријетке, и у овај мах грдно разбарушене косе. |

Пребаци ногу једну преко друге, руке скупи на кољену, главу обори и све испод ока погледује на Балда, што је с лицем окренутим к прозору још некамо дубље уронио у насл' њач.

Старац је већ неколико пута намјестио уста, да ће проговорити. Безубне би му се чељусти при том