Нове борбе : роман из Истре
– - _ ВИКТОР ЦАР ЕМИН · 7
јако размакле, а обилна, готово сасвим бијела брада отскочила дубоко на прси.
Дуго се колебао, најзад се накашља и промуца:
— Бал-до... |
Напрегао се, дау ова два слога источи што више печали и горчине; кад тамо, све се расплинуло у нешто мекано, болно, готово у грчевит женски јаук. Али, Балдо, у очекивању неизбјежне олује, што се имала да изручи на њ, изви наједном главу и отресе. · _— Чуј!... Овако се више не може... Дотужило ми, јест Бога ми! — дотужило... |
Лупи шаком по столу, устаде и пође одајом.
Старцу се на рукама згрчили прсти.
— Мене је убило, па се устежем — — а ти...
Сад је и у њему почело да кипи:
— И ја бих могао да будем груб...
— Имао сам већ згоде то и виђети и чути.
— Нећеш више! ј
— Хвала Богу! Е
— Нећеш! — јер за оно, што си ти урадио, нису псовке, нису грдње, већ ланци.
— То си ми већ рекао.
— Робија!
— Ито — —
— Лупежу! Разбојниче! — завришта Дујам сав изван себе.
— Ито— — ито — —
Балдо се узврпољи.
— Све си ми већ рекао, све — све — све...
Због тога нисам хтио ни доћи, кад си ме звао.
— Зато сам ево ја дошао...
— Да ме псујеш 2 |
— Да те питам: што је теби скривила ова моја старост, да је тако газиш и тргаш2 И да те питам: ко ће да одврати од ове куће све ово ругло и срамоту 2 Ког Ког
Сва се старчева срџба и стрепња и гроза прелила у ово патање. И као да га то стало силнога напора, завали смалаксало главу у назад и ушута.
Вани је киша ојачала. И вјетар је на махове дувао.
ПОЕНА ЛОШИ ПИЈЕЈИРАИЋ