Нове борбе : роман из Истре

8 НОВЕ БОРБЕ

Балдо приђе прозору, да га притвори. Над кућом надвио се голем облак, црњи од ноћи. Све јаче и шумније лијевало из њега. Затвори прозор, прође се још два или три пута одајом, па се спусти на своје првашње мјесто. Баци око на таста, који, отворених уста, непомично, гледаше у вис, као да одонуд ишчекује нешто, и махом разабра, како старчево лице све више губи оно нешто досадашње, мрко и опоро, а добија некакав тјескобан, готово патнички изражај. Ова је промјена била Балду мало неирилична. Био би волио, да је стари таст остао код своје бојовне позе. Мисли, да би се, враћајући му мило за драго, лакше одбранио.

Дујам није знао што би: би ли до краја искалио свој бијес или би покушао, да зету такне срце и'наврати га, да потражи начина, како би се учињено зло уклонило и изравнало. –

= Знао си, да нећу дуго... Могао си ме поштеђети.

Хтио је да кори, а оно му глас заносио, као да га моли.

Балдо ни да би оком тренуо. Мислио је у себи: нека само старина заброди у сентименталне воде. Умекшаће се и биће питомији.

Истим оним тоном настави Дујам:

— Старост сам дочекао без мрље и пријекора, цијели живот трудио сам се поштено и као црв неуморно за једну добру и лијепу мисао... Па ево; све у ништа! Оде име, оде част, а што још остане биће жигосано за навијек...

Ту га Балдо прекиде гласом, из којега је шибала нека дрзовита нехатност: =

= Па ко ти рече, да је баш то била моја намјера

— Намјера или не намјера — ти си посегао руком за опћинским новцем.

— Но не у накани да га украдем... Узећу, помишљао сам у себи, а покриће се већ, како се буде могло и знало. Ни на час није мени пало на памет, да оставим воду да потече својим каљавим током, па што буде да буде. Напротив. Али требало је времена, док се она празна рупа затрпа... Зато и није