Нове борбе : роман из Истре
ВИКТОР -ЦАР ЕМИН Г 9
било паметно, кад си се онако напречац одрекао части начелника. Па да би заштог Некакве закутне новинице одапеле против твоје управе једну своју папирнату стријелу, и ти већ у очај и хистерички страх.
— У горчину, а не у страх — улети Дујам. Оћутио сам, да је близу црв, који хоће да подрује и расточи, што смо ми с трудом и великом љубави дигли и рекб сам: ја идем. Моје је мјесто, гђе се гради, а не гђе се разара.
— А ја те молих и кумих да останеш, па кад си на сва моја заклињања остао глух и нијем и на јавној опћинској сједници положио своју част — ја сам отворено и без икаква отезања истресао преда те сву ону моју тајну.
— И без твога признања једном би већ дошло на виђело.
— Док би власт била у твојим рукама — никако!
— Балдо ! | — Били бисмо натенани уредили рачуне... из-
равнали мањак... лако, несметано. Та молим те —
ко да посумња у мене, мученика, у тебе, старога борца, и у твоје вијећнике, древне ветеране славне народне епопеје...
Говорећи то Балдо је мало промијенио глас, али ироничка је жица остала.
Дујам се с муком савладао:
— Ти се ругаш, али наша је савјест чиста. Ми смо дали што смо ималн и што је од нас тражило наше вријеме.
— Али кад вам закутне новинице пришапнуше, да је то вријеме већ прошло, онда скочисте, као да вас је неко под мач довео. Па и јесте прошло! Сада се друкчије једри и не пита се за вашу памет, јер је та ваша памет — без замјере! — некако као риба изван воде. Док је било рушити Талијанца био си ти човјек сасвим на мјесту и цијела те је крајина држала својим јунаком — карбонаром. Паи било је нешто у тој работи, што -те је дизало. Но чим је противник пригнуо шију, а народна војска положила оружје, ти си пренио свој шатор под ро-