Нове борбе : роман из Истре

ВИКТОР ЦАР ЕМИН 11

добаци, али му се заплете језик и остао часком као парализован. |

— Лакомисленост... преузе Балдо све дрзовитије. — Лакомисленост твоја и твојега славнога вијећа. А што се то костријешиш! Да сам шутио, ти не би ни сада знао, шта се десило с благаном и куд се замело оно пара! Није ли то лакомисленост 2

— Тако ли дакле крстиш моје... наше неограничено повјерење 2

— Неограничено повјерење и лакомисленост све један табак. 5

— Можда смо ти и код крађе помагали... Реци!

— Просуди сам... дочека Балдо тврдо, готово изазивачки.

— Лупежу, — груну Дујам и скочи на ноге. Ишкаријоте !

— Просуди: како бих ја био могао да дижем новац без твоје приволе 7...

— Шути враже !

— За таке операције треба увијек газдина помоћ. Ти си ми је потписао, а да ниси ни знао ни питао што потписујеш.

— Шути! шути ! шути!

— На слијепо си ми је потписао, каошто би ваљда потписао и своју властиту осуду... Не лупај тако по столу... Најзад — ниси једини... Има и других који тако раде... ,

Старац се само врпољио на мјесту... Говорити није могао, јер му се прси све јаче и јаче надимаху док се на посљетку сав засопи.

_А Балдо, одбацивши и посљедњи обзир, настави:

— И тако смо сви помало криви, и право је да сви помало и одговарамо. Сви — сви смо јели! заврши, устаде и приђе вратима.

То бијаше капљица, с које се чаша прелила.

Старац се нагло обазрије, као да нешто тражи. При том му се рука нехотице дотаче стоца. Зграби га објема рукама и у бијесу, што је из њега проваљивао, хтједе да га обори на зета, који је међутим отворио врата и шмугнуо у ходник.