Нове борбе : роман из Истре

ВИКТОР ЦАР ЕМИН 13

она пред мужа сва блиједа. Његово лијепо, црномањасто лице било је у тај мах нагрђено нечим грубим и суровим. И очи, оне његове иначе тако бистре, црне очи гледале су је сада некако изазивачки, готово дивље. Од тога погледа задрхта јој срце. Привиђе јој се, да је у том погледу пламеним словима усјечено цијело његово грдно и мрско недјело.

Што јој у оном мутном тренутку није он истресао, то је она сама погодила... Сва се згрози и, одврнувши од мужа очи, сакри их рукама и заплака. Он је међутим запалио цигару и очима упереним у вис гледао је већ мирније у модре колутиће дима, што су полако нестајали.

Њој су пак, онако узбуђеној, пред очима све сами суци и жандари. Већ гледа старога оца на клупи · оптуженика и слуша све оне тешке обједе, што их сипају на његову старачку главу. Кадшто јој је као да је пробија мразан хлад и гнусан запах тамног за-

- твора и канда се већ и на њу руши вал грдне срамоте... Него срећом што |је управо у тај мах долетјела у собу мала Цвијета, и колико би оком тренуо, већ се испела оцу на кољено. Он остави цигару и узе као по обичају да глади и милује дијете по лицу и злаћаној коси.

Балдо је волио своје дијете и врло му је угађао. Кад је недавно теј њежни живот била угрозила болест, он се као помамио. Мијењао лијечнике, трошио на скупе лијекове, тражио савјета гдје је само могао, све од страха да је не изгуби. -

И она га је вољела и умиљавала му се попут мачета. Чим би га угледала, полетјела би к њему, и он би је тада дизао на раме, па више главе, на диван би је бацао, трчао за њом — и све тако, да је читава кућа одјекивала од њихове граје. |

Па тако и јуче. Тек што је мала Цвијета ступила у собу, Марија силом устави сузе, па, спустивши руке на сто, готово запањено гледаше мужа и кћер, гдје се као помамни хватају и натежу у смијеху и безбрижности. Пошто се мала уморила, сједе опет оцу ни кољена, наслони главу на његово раме и задријема .