Нове борбе : роман из Истре

14 НОВЕ БОРБЕ

Балдо устаде и понесе је у сусједну собу. Онда се врати и спусти се на своје пређашње мјесто. На лицу му не бијаше ни трага оном тврдом и дивљем изражају, због којега се Марија мало прије била онако ужаснула. Све се то изгубило; остало је само оно топло и мушко, што јој је једнога, већ давно одмаклог. незаборавног дана покренуло срце и прожело је осјећајем блаженог, слатког чезнућа... И сада јој то мило спомињање проструја душом, а из груди јој се вину уздах као за нечим, што је већ прошло далеко, можда и у неповрат.

Балду не измаче тај уздах. Не дирну га, али га потаче да прекине шутњу. Говорио је дуго, испрва доста мирно, а послије све раздраженије; реска му је ријеч нечувеном лакоћом прелазила из оправдавања у оптужбу, из самообране у навалу.

— је ли се твој отац када озро по кући, да види како се све ово држи» је ли се када бавио питањем: може ли се с оно моје кукавне плате водити живот, како га ми водимо, раздавати у „народне сврхе“ приређивати „патриотске гозбе“, славе годишњице... излржавати кћер у заводу, трошити лијево и десно, уздуж и попријеког А јеси ли се ти, добра и скрбна мајчице, упитала када: откуд моме мужу онолике паре за разне тоалете, за шешире и друге мање или више потребне женске стварчицег А дијетег Наша јединица... У часу, кад се већ борила са смрћу — јесам ли могао рећи: нећу лијечника, јер немам откуд да га платим 2

Знала је она, да су добар дио оног новца прогутале и разне његове потребе и навике: кавана, игра и гостиона, и већ је била готова да му то и којешта друго саспе у лице, но ипак — њезине се лијепе усне нису макле... Оне његове ријечи; „наше дијете“, „наша јединица“ — падале су као уље на узавреле валове, па и оно о кућњој раскошности и очеву никаквом господарењу дојмило је се дубоко... Тражила је ријеч да то одбије, али је није нашла...

Гледала је у мужа нијемо, као погођена у живац — као човјек, коме је из руке испало оружје, и он,