Нове борбе : роман из Истре
ВИКТОР ЦАР ЕМИН 15
боспомоћан, не може да се брани.
Балдо прихвати тврдо и неумољиво:
— Сад видиш, да ја сам не натјерах кола у глиб... па није ни право, да их сам отале и извлачим.
Потиштена, смрвљена остала је она под оном оптужбом. Ни јуче ни данас није се усудила више ни да писне о оном несретном догађају. Тек сада, иза оне нове буре и пошто је успавала дијете, примаче му се истиха, на прстима, и загледа се у њега бојажљиво, као да моли:
— Балдо, је ли да ће то све проћиг
— Мене не питај...
— А да кога нећу ли тебе 2 — умиљато ће она.
Полако се спусти до њега на кревет и закопа руке у његову црну косу.
У њезивим очима, у гласу, смијешку било је толико дражести и топлине, да је Балдо остао за тренут _ овладан...
Њој то не измаче, али се једнако учини невјештом, те га непрестано гледаше оним својим прелијепим очима, док су јој спуштене трепавице застирале сав унутарњи немир и зебњу.
— Све ћеш то ти уредити — рече она и приђе му још ближе. -
Он не скидаше с ње очију. Чинило му се, као да је након дуго времена сада први пут види. -
И она је осјећала, како јој срце нагло удара, а нека слатка узбуђеност образе пали. Све се више нагибала нада њ, док јој се ожарено лице не нађе на узглављу покрај његова.
Она заплака.
— Балдо!... изусти, као да издише.
У том поклику била је сва њена душа, њена мука и молитва.
Њему је то годило и дирало му у оне жице, што их је једном његова жена била разиграла, а вријеме послије као у дрво прометнуло. Из колијевке се чу као сребро-танак гласић. Дијете проговорило иза сна... Балдо изви полако испод покривача руку и ови је жени око врата. Она узвину славу — лице јој се у