Нове борбе : роман из Истре

16 НОВЕ БОРБЕ

један мах као преобрази. На њему није више било ни немира ни боли,.. И оно, што се догодило, као да је уједаред одмакло некуда у прошлост. Све — све је сада засјењивао онај плам разиграних очију плам женскога славодобића... Али послије, у дубокој ноћи, кад су се њене очи заман склапале на сан, она се је пређашња мисао наново враћала. Било је већ врло касно, кад се млада жена окренула к мужу, који је исто тако још био будан.

— Балдо, дај да те нешто питам...

— Већ знам — Е

— А ти кажи...

Настаде тајац.

— Ти већ знаш, како се овакве ствари сређују на другој страни...

— На стотину начина...

— Како 2 Казуј!

— Досадна си. Пусти ме да заспим. ;

— Овако те молим... рече она склапајући руке-

— Хоћеш да ти кажем 2... рече он готово љуо тито. Узе да тражи у памети, па што је више мисли: у души му се све већма мутило. На крају проговори.

— Ето, твој отац могао би то лако да удесу Под стб, на коме су наслагане књиге благајне... вече, кад нема никога близу, да баци жигицу...

— Мој отац — да подметне... згрози се она.

— Или да ја одмаглим 2... Али камо 2 Куда Па што би ти... ти и дијете,..

= Балдо! Балдо! — ·уздисала она, а некаква мрзла, нервозна-дрхтавица потресе је од главе до ногу.

Он зијевну и надовеза, као да се ту ради о некој ствари далекој и туђој, сасвим обичној:

— Ја бих, на прилику, одабрао нешто сасвим треће. Један потез пера, и ствар би се у час изравнала... Па то би и био најкраћи пут: један потез пера.

Посљедње му се ријечи изгубише у мраку. Он ушути, а не она није више питала.

- _ Киша, тјерана вјетром, досадно је лупкала по стаклима прозора. |