Нове борбе : роман из Истре
НОВЕ БОРБЕ 17
У.
Уре, што се негдје са звоника откидају у мрак, падају на срце старога начелника као мукли одјек грднога недјела. А вјетар, што над кућним кровом хуји и фијуче, чини се, као да му се руга и да свему свијету оглашује црну срамоту његову.
И зору дочека будан.
Кроз пукотине на прозорима провиривао је у собу мутан освит новог дана. Као да му је тај први, блиједи одсјев далеке свјетлости пао некуда дубоко у душу, старац је сада све јасније и јаче проницао у ону гадну страхоту. Е
Једини излазак био би: подмирити... Али каког Чиме 2
Што је било у кући од вриједности, однијела је са собом жена. Да заложи кућу и оне кукавне остатке2 Премало би извукао, јер већи дио имовине терети дуг што га је учинио кад је удавао Марију. Па и да је све чисто и кад би се одмах нашао и купац не би дотекло... -
Остајало је оно двоје, што је кроз цијелу ову и вјечиту ноћ у његовој унутрашњости харало: гњев против зетове дрске безочности и силовита провала очаја пред понором, што му се овако ненадно провалио под ногама.
Овоме придолазило сада и нешто треће. Ма колико се бранио од оптужбе, што му је јуче добацио Балдо, он се ипак није могао отети осјећају, да у том огавном послу није ни он баш сасвим без удјела. Тај је осјећај на' посљетку добио јаснији и изразитији облик, и старац је и нехотице стао у души да рашчињава себе, свој живот и цијело своје дјеловање, нарочито у ово посљедње доба. Заграбио је дубоко · и несмиљено, неумољиво чупао све, што му бијаше на путу, тако да је преда њ уједаред посве јасно избила сва она гријешна површност, попустљивост и лакоћа, што му је онако грубо пребацио зет
— Крив сам, што нисам пазио на његове кораке, крив сам, што нисам водио рачуна о његову животу — крив сам — — прекоравао је себе
2