Нове борбе : роман из Истре

18 ВИКТОР ЦАР ЕМИН —

Онда је још дубље зарезао. Њему, староме борцу, признавале су се све заслуге. У опћини био је сувише велик јунак и светац, да би се ико дрзнуо продрмати пједесталом, на који га је поставила „народна воља“. Све је то помало потпиривало онај пламичак самољубља и дјетињске таштине, што је — (та и он је од кости и меса) — негдје запретан у њему тињао. Често би тај пламичак запламсао као прави пламен, а помогле би га хвале и ласкања, којима је неријетко и доста радо обраћао пажњу. Можда му јетом требало да тиме некако удуши црва, што га је она невриједница иза свог срамотног бијега оставила у њему. Ма како било, све му је то у онај мах тјерало у образе руменило, а још га је јаче пекла помисао, како је заиста свијет морао држати, да се он све већма и већма уживљава у ту своју величину и како се спрема, да мирно и спокојно отпочине на заслуженим ловорикама, али не по страни, у запећку, већ на власти, на „кориту“, како су већ неки подваљивали..

— А што ће тај свијет, кад се о ономе прочује2 Хоће ли ми вјеровати, да су моји прсти били далеко од оне прљавштине 2

Хоће стотинама, хоће сви они што га познају, али ће се увијек наћи двојица тројица њих, те ће било из пизме или чега другога, рећи:

— Ништа није на том бијелом свијету — немогући... Већ бии унапријед могао да наброји имена оних, који ће говорити тако. У првом реду Талијанац Вениер, а одмах за њим Филе Содић, давно чангризало, пуно злобе и јала, рђав човјек, који је њему; Дујму, свом иначе старом другу у народним борбама, завидио сваки успјех, сваку част. А дићиће своја копља и капелан, борбени и жучљиви представник „Војујуће цркве“, па и други. Можда ће се таконих наћи и у самом вијећу... јер заман: на овом свијету све хладни и пролази. Тако и углед и слава. Како су га нехајно гледали, док се оно на посљедњој сједници одрицао части и службе начелника! Чуло се, истина, неколико поклика: — „Та немојте“! „Не дамо!“ „Останите:!“..

)