Нове борбе : роман из Истре

НОВЕ БОРБЕ 19

али све је то звучало млако, као преко воље. Баш као да им није ни жао што одилази... Па ко зна, није ли можда управо од њих и потекао онај допис, у коме се садашња управа објеђује због некакве укочености и закржљалости!..

Има и знакова, да ће бити тако...

Ето — прије неколико недјеља био му је имендан, а од вијећника дошла само петорица, да му честитају. А колико је његових говора у ово задње доба прошло без онога бучног одобравања, на које се је био већ тако навикао ! Можда су све ово пусте ситнице, али ипак боле. И убадају, док човјека не принуде, да се напокон, као и он ономадне, иако не без горчине, изјави уморним и ситим свега.

Лежао је на леђима, очију упртих у таваницу, на којој су све живље и живље титрали бјеличасти праменови јутарњег расвита. Тај одсјев суморастог праскозорја вријеђаше му ослабљене очи, а у глави кљувало му још увијек оно питање.

— Шта ће свијет, кад се оно разгласи... 7

Мало помало то је питање почело да блиједи и слаби. Кадшто би се сасвим расплинуло, изгубило, да се мало затим опет врати, али све нејасније, неодређеније, док није на посљетку некуда сасвим утонуло.

· Старца обрвао дријем.

Кад се иза тога опет пренуо, оста неко вријеме као висећи између сна и јаве, без мисли, без сјећања. Потом му свијесг оживи враћајући му полако, све листак по листак, спомен на мрско дјело и на оно тешко и неријешено питање: — шта ће свијет, кад се о том прочује 2...

Живот је на двору у своме јеку: с улице до пире бучна мјешавина гласова и брзих разговора, топота и далеке шкрипе точкова. Сасвим несвјесно напери ухо, као да би хтио чути о чему они људи говоре. Ухватио је двије три сасвим несувисле ријечи, —__ па као да га нешто уболо у мозак — у трен искрсну сумња: нису ли можда већ нањушили штогод“.

2 ж