Нове борбе : роман из Истре

нова. БОРБЕ 191

—__ Биће весело у попа Франа...

Он не одговори. Пусти да прође неколико часака, па запита:

__ Олго... они су ти зацијело реклиг..

Глас му зазвуча на мртво, тужно. |

Олги задрхта срце. Мало застаде, као да се бори, па се наједном сруши до његових кољена, спусти на њих главу и заплака.

— Простите им оче!... 3

Он јој закопа дрхтаве прсте у мекану косу и, спустивши главу, ћуташе. Полако му се из угасла ока обори суза, па друга, трећа... А плакала је и она, и он није налазио ријечи, да је утјеши. Дуго су остали тако. |

Кад она опет подиже очи, нехотице претрну ВИдећи оца онако сломљена и очајна.

—_ А поравнати се оно мора, Олго... — изви се из његових усахлих усана глас, као да би кроз разпуклу жицу.

— Па поравнаћемо! Отпустићемо Луцу. Радићу

сама... — јави се она гледајући га с неизмјерно пуно саучешћа. | — Сиротице моја!... — поглади је он по глави.

—__А имамо и пријатеља. Помоћиће нам... рече она, и добри лик госпе Тонке сину пред њеним очима, што су сада засјале с поуздањем.

Он се тужно осмјехну.

— Јадни смо, Олго,.. — проустиу по гласа.

— Биће опет добро, срце ми каже. А ви, настави, пођите до попа Франа... биће вам лакше... Хоћете лиг

Он пошути тренутак. Као да размишља. Онда му нешто бљесну у мозгу, уједаред се трже и рече:

— Ићићу... -

У глави му је сазријевала још не сасвим одреБена одлука: немирне су очи одавале унутарњу муку, али дјевојци је то измакло пажњи.

— Тако!... Ободри она сва радосна. — А јаћу међутим до госпе Тонке... да нисам у кући сама... Тужно ми је без вас...