Нове борбе : роман из Истре

199 ВИКТОР ЦАР ЕМИН.

Живо га загрли па устаде и изиђе из собе.

Придигну се и он. Пружи ногу, али му се као: укочила. И тијело му отешчало... у прсима га души, Као даму их је нешто затрпало. С трудом се довуче До прозора. Отвори га, и причини му се, као да га је однекуда запахнуо дах чемпреса, дах ускопане земље и смрти. Помисли на гробље и у срцу осјети бол. Из даљине допирала хука мора, вјетар је јачао, а облаци се све живље и живље мотали у зраку, таман као и мисли у смућеној му глави. Куцнуло је оно одсудно: с дјелом треба на видјело, треба упријети прстом на злочинца... на злочинца и на себе = његова ортака...

— Ортак! ортак!... друкчије се то не крсти, шумјело му у души. Ти си му помогао, грмило у њему. Нисам знао... јављао се други · пригушени глас, али би га у час надјачао онај први, снажнији, громкији: — То те не оправдава. Туђи су оно жуљеви, туђа мука: требало је пазити, гледати, чувати!.

С поља струјало оно нешто земљано, што је старца дражило још већма. Оптужбу за оптужбом гомилао против себе. Свему је крив он сам; његов: мрски немар, грешна попустљивост и слабоћа. На посљетку није више видио другога кривца осим себе._ Балдо је био само оруђе, којим га је кушао ђавд.

— Крив сам, — ја једини! Нека суди правда!

Одмакну се, с прозора и лагано посрћући ушета се одајом. Случајно му паде око на писмо попа Франа:

— Ићићу.,. — рече и сав се предаде мисли, што је малоприје сазрела у њему. Поћиће, камо га зову, и исказати све: нека му суде!

Стаде, и пред очима му заиграла све она лица, што ће се домало окупити око жупникова стола. Биће тамо и Содић, биће и други. А они ће ухватити лас и све искористити. Биће згражања, искреног и претворног огорчења, тврдих осуда, нека! Али њему ће бити лакше. Ова му је тајна на души као плаНина, он мора да је са себе одвали. Содић Бе (чини му се, да га чује) тражити жандаре, затвор, бруку