Нове борбе : роман из Истре

НОВЕ БОРБЕ | 193.

и срамоту, — нека! Само да се то већ једном сврши! Све ће он, Дујам, навалити себи на врат, и што је његово и што није, — само да се сврши! А ономе другоме нека суди ко хоће: Бог или ђаво...

Мрак се спуштао, гомиле се сјена гониле у зраку и вукле у одају, док је сасвим не заокупише. Дујам помисли: час је да пође. Пригрну топлију кабаницу, тури на главу шешир, приђе полагано вратима и отвори их. И Олга се већ спремила да изиђе.

— Тако!... дочека га она с осмјехом, што га сама сложила на уморне усне. — А сад кренимо!

Вани је било студено и влажно. И мрачно и пусто. Од морске стране допирала мукла ломљава валова. Вјетар се диже и пробада све јаче. Олга је ишла сва у сјенама кућа, мимо које су пролазили. Подилазило ју немирно питање: Шта ће и госпођа Тонка, кад сазна [ (меве рЕа

Отац је ишао уз њу, сав згурен, и с трудом преметао ноге на склиским плочама неравна плочника. Ено их већ на мјесту, гдје се улица раставља. Горњи огранак води у жупни. дом, дбњи госпођи Тонки. Стадоше. Уоколо нема никога.

—_А сада све мисли из главе и — весело!... рече она обухвативши оца оним својим топлим погледом. Он је дохвати за руку и слиједећи ону своју мисао промуца:

— Олгице... можда ти и не знаш... али крив сам и ја... можда највише...

— Ево и опет!.. Гато!.. усплахири се она видећи како је нагло ублиједио и сав се стресао.

— Он је рекао: — Сви смо јели... А тако јен било. ја сам њему и помогао... Помогао сам му својом немаром и лакомисленошћу. Крив сам. Требаће окајати...

Ово је посљедње изрекао као да за себе говори. Она се растужи.

_—_ Тата, не жалостите ме, а не мучите ни себе!

Неко је долазио. Старац се наже и пољуби кћер.

још држаше часком њену руку у својој, па кад се 13