Нове борбе : роман из Истре

194 Е ВИКТОР ЦАР ЕМИН

пролазник приближи, он јој је стисну јаче и без ријечи се отрже од ње и удаљи.

У ње као да ће се распући срце. Учини, као да ће за њим, али се уздржа и дршћући по свем тијелу упути се госпођи Тонки. |

Улицом, којом сада удари Дујам, владаше пун мрак. Била је пуста, сјетна и као гроб хладна с оним својим стијенама по страни, а мрким покровом над собом. На једном се мјесту тло дизало, и Дујму је од тога постајало све теже. Ноге му се тресле, силе га остављале; да не пане, дотетура до једног зида и држећи се једном руком за срце,а другом стружући као пијан човјек по стијенама вукао се полако и трудно. Нешто подаље, на крају улице, свјетлуцало се. Одонуд доходио жив жамор гласова. Чуле се и псовке:

— Ђаво им тресао кости и не дао им мира, каошто га они не дају мртвима нашим!

Низ улицу силазио дјечарац.

— Што је оно тамог — запита Дујам отежући,

— Тежак неки носио из гробља кости, па му се некако врећа отворила и све се просуло на земљу, — рече дјечарац и пође даље.

Старац осјети, као да му је нешто тупо грунуло у прси. Још се јаче приби уза зиди помало се шуљаше напријед уклањајући се погледима пролазника. До њега допиррле шале:

— Ево људи колика кост! Да није покојнога Худине!

— Не дотичи. Веле, да је био вукодлак.

На десно отварала се једна од покрајних улица: још тјешња, још црња. Дујам замаче у таму, да не види и не чује. Али она му је свјетлост још увијек пред очима. Све онако посрћући гледа пред собом оне кости, како се просипљу, згрћу у гомилу, како се врте, дижу, разлијећу на све стране и гле, камо која пане, тамо никне костур, гдје већи, гдје мањи Сила их је: ено, већ се ухватили за руке и заиграли око њега и цере му се... И дугоња је један међу њима: Худина! Сав се тресе и ломи. Зуби му цво-