Нове борбе : роман из Истре

=

НОВЕ БОРБЕ ~ 195

кућу, и као да режи на њ: — Овако ће ђаво и тебе трести! Он се притисну уза зид, па као човјек, кога нешто прогони, све окреће главу, звјера сулудим погледом уоколо, отвара уста, готов да завапи...

Како се довукао до жупног стана, не би знао рећи. Исто онако несвјесно бану у вежу, успе се уза стубе све опсједнут и прогоњен оним приказама. На врху стуба стаде. Не може даље. Хтио би да зове, али му грло пусти од себе само некакав хропац... Нагну се к зиду.

— Боже !

Из себе допиру гласови. Један надјачава све. Од тога гласа заигра му срце: — Содић, он је! Већ га види ту, између костура. И он се цери и показује на њ: — Удри лопова! урличе као да је бијес у њему: Удри лопова!

Нешто лепено проби му чело. И срце. Као да му се нечија мразна рука зарила у прси, па хоће да му га ишчупа, Већ га ево и трга... Скупи све оно сила, што му је још остало, одмакну се од зида, крочи преко прага, махну руком према Марти, која приђе, да види ко то улази, зањиха се, застења и _ груну лицем о под.

— Исусе! — врисну. Марта ужсснута. — Људи божји, помозите! — узвика се она као без главе Прискочи к вратима одаје, гдје је окупљено друштво, отвори их и хукну у буку, што је дизаше Содић својим грајањем:

— Гаосподине!... За Бога!:..

-— ЈШта се догодило 2 — престрашено ће поп Фране угледавши је онако узбуђену и блиједу.

И не чекајући одговора истрча на ходник.

— Ко је 2 Шта је2 — дрхташе поп Фране, док му око не паде на тле, гдје се као тешка громада пружило непомично тијело старога пријатеља

— Дујам! — завапи он и клону на кољена до старчеве главе.

За њим поустајаше и изиђоше на ходник сви, изим Содића и капелана, који, заокупљена живахним расправљањем, осташе у соби.

195