Нове борбе : роман из Истре

196 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

Међу првима изишао и Петар. Кад видје на тлима обезнањеног начелника, викну од чуда и грозе, па се наже нада њ трудећи се да помогне жупнику, који је гледао да старога пријатеља дозове свијести. А остали се тискаху уоколо преплашени, не знајући шта да ураде.

— Мртав!... рече уједаред жупник, подигнувши му сиједу главу. |

Жупник склопи руке. То што му сада шапутаху усне, није била никаква научена молитва, већ то бијаше читава његова ојађена и разбољена душа. И стара та сиротна душа као да тужи за пријатељем, који ево, у једном часу, односи са собом један живот, једну мисао. једно доба...

·.. Кад је Олга негдје у исто доба ступила пред госпођу Тонку, добра се старица сва усплахирила видећи је онако очајну и уплакану. Не питајући ништа поведе је уза стубе у одају, посади је до себе на диван и узе да је мири.

Кроз плач исказа јој дјевојка сву очеву невољу, "своју тугу и зебњу. Старица се снебиваше од чуда. — Ма виђи! мавиђи! — понављаше, — Такав неваљалац!... јадни наш Дујам! Па и ти небога ! _ Страшно је то... Него ето: уредиће се већ некако.. - — Ми смо сиромашни, а отац слаб, страх ме је... — рече Олга и грдна јој се слутња усели у душу.

— Ајде, не плачи и не жалости се! Неће на њему остати ни сјенка... На онаквом човјеку! Нешто ће се и у нас наћи, а друго у добрих људи. Хоће, виђећеш! Они Балдо! А ти си добро урадила, те си

дошла. Дуго те није било... — продужи с осмјехом, све тамо од оне расвјете. — Петар ми рече, да је то поради њега... Мисли, да те је увриједио. Да

знаш, како му је жао !.. А рекла бих ти и још нешто, него... ама нека ти сам каже. Он ће то умјетии боље и љепше...

Вани одјекиваху гласови, најприје ријетки, па све чешћи, живљи. Старица приђе прозору. Отвори прозор и вал пренеражених, удушених гласова прели се у одају.