Општинске новине

Владислав Миленксгаић, новинар

Проблем снабдевања Београда

У време кад стиже поврће Београђани осете сву важност питања снабдевања животним намирницама. Разлике у цени тада постану толико велике да се пред тим фактом мора да побуни свест и најпримитивнијег потрошача. Међутим, ситуација се кроз целу годину прогеже иста, само се у ово доба заоштри. Тада обично продре и по који напис у јавност, да би опет све на томе остало. Тако је ових дана један лист забележио да у Београду стаје рани кромпир 4 или 5 дин., док се у Новом Саду килограм истога, а можда и бољег, добије за 1—1.50 дин. килограм. Овај исти новосадски кромпир извози се V иностранство, па је и тамо у ово време био јевтинији него ли на београдској пијаци. Али није то само случај са кромпиром. То је са сваким производом, којим се Београд снабдева са стране; разлика у цени, по којој се роба купује од произвођача или на главној пијаци и оне по којој се, та иста роба, продаје у Београду, увек постоји и увек је велика. Она је у толико већа у колико су предмети снабдевања ређи и долазе из удаљенијих места. Не треба ићи даље од млека. Млеко, које се на неколико километара од Београда може добити за 2.50—-3 дин., у престоници се плаћа 4 и 5 дин. литар. У свима осталим великим градовима наше земље млеко је јевтиније него у Београду. Али, као што рекосмо, то није случај само са једним или два производа, већ са сваким, па чак и са оним, чија се производња, са сировинама набављеним у Београду, обавља у Београду. То је хлеб. Никада се, на име, још није десило да се цене хлебу развијају у сразмери са ценама пшенице и брашну, као ни то, да се цене брашну развијају у сразмери са ценама пшенице.

Обично се дешава да кад цена пшеници пада, брашну мало попушта, а хлебу никако или незнатно. И обратно: кад се цена пшеници диже, брашну се осетно повећава, а хлебу нагло скаче. Међутим, ово није појава која се запажа само у Београду. Она је карактеристична за све градове у којима не постоји организовано снабдевање најважнијим животним намирницама. Питање снабдевања хлебом, млеком и др. производима који улазе у круг дневне, неопходне потрошње свег становништва, и богатог и сиромашног, интересује данас у великој мери и Атину, и Софију и Букурешт. У Атини је пао предлог да се израде централне реонске пекаре, које би водила или општина или удружени пекари. У Софији је на дневном реду проблем снабдевања млеком. У Букурешту се већ неколико месеци расправља питање цена хлебу. Недостатак организације снабдевања Београда, рекли смо, најтеже се осећа у време стизања раног поврћа. То је најтеже доба за исхрану највећег дела београдског грађанства. Благодарећи томе што се то поврће доноси у Београд из иностранства или из удаљенијих крајева земље, а не смета ако је и из ближих (случај са новосадским кромпиром) разлика у цени постаје огромна, роба је услед тога врло скупа и могу је набављати само богатији слојеви. Исхрана средњег и сиромашнијег грађанина престонице бива у то доба најнерационалнија и најслабија. Исхрана мора да се код највећег дела ограничава, јер остаје један једини артикал, а то је месо. Јевтина и релативно повољна исхрана могућа је само са поврћем. Рано поврће, међутим, у исхрани ових слојева престоничког грађанства не може, дакле, доћи у обзир. И у колико