Општинске новине

Стр. 1010

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

Краљевићем Александром јурили из по« беде у победу. Земља је била ослобођена. И Београд са њом. Али свуда је владао пустош, свуда јад! Са свију страна кезила се неман глади! Села су била опљачкана, вароши замрле, привреда уништена. У мраку и рушевинама, Београд Је личио на другу Месину, попаљен, смрвљен, опљачкан. Али наш љубљени Краљ ни тада није клонуо. Осетио је боље и јаче него ико други да сада треба повести један други рат, много те^ки, много дуЖи и много мучнији — рат за културни и економски васкрс југословенског народа. И Он га је повео, водио и победио! И овде је наш Краљ био апостол, апостол прогреса, проповедник рада, заточник стварања и напретка. Нема ни једне културне, националне или витешке установе у Веограду, поникле после рата, да за њу посредно или непосредно наш Краљ није дао инициЈативу. Нема замашнијег комуналног прегнућа, који се односи на напредак Београда, његов препород и асанацију да за њега Краљ Александар није дао инспирацију. Ниједан владар у повесници света није се ни за хиљадити део старао о добру својих грађана, о њиховом здрављу, о њиховим домовима, о асанацији града, парковима, пошумљавању, изградњи просветних задуЉбина, о путевима као наш Краљ Александар. И Београђани, чији је град у данима јада умео да витешки одбије варварске најезде Хуна и Авара, Гепида и Татара, Турака и Мађара, а у данима среће и поноса да евојим добрим владаоцима подигне маузолеј у душама својих грађана, ти Београђани док траје њихово име носиће у души својој олтар љубави према своме дичном и племенитом Краљу... Откуда ове џиновске и душевне снаге у Првоме сину негда мале Србије? Лесу ли из Њега проговориле сакупљене енергије наше младе расе? Јееу ли то кроз Његову душу загрмели духови свих Његових предака од Шумадиског

ВоАда до Седога Краља? Лели се то кроз Његове груди проломио громки протест петвековног мученика, на чијој крви цветају Косовски бозкури? Вратимо се мислима стотинак година у назад, када се у праскозорју нове Србије појављује шумадијски џин КараЂорђе. Велики Бог, који вековима чува Србију, шаље јој га у најтрагичнијем часу њеног ^кивота. Варвари су разапели на крст Српску отаџбину; опљачкали домове њене деце, посели богате равнице и Србина учинили најбесправнијим робом, који је агама и агаларима водао опанке, док су они дивљачки мрцварили част његовога дома и његове светиње. Дошао је тада последњи чин велике трагедије. Османлијске паше и дахије почеше да листом убијају српеке кнезове и главаре, оне који су били последња и једина нада нашем поробљеном народу. Тада пуче прва устаничка пушка. Карађорђе, најзаслуЈкнији син класичне Србије, на челу побуњеног народа ослободио је српску груду, разбио турске хорде и први пут прокламовао ослобођење Србије. Прошло }е од тада било деведесет година. На плавом и насмејаном небу Србије навлаче се поново мрачни облаци. А Бог, који од искона чува Србију, поново је пролио кишу суза над њеним мирисним дубравама Дошао Је на престо Краљ Петар, унук Карађорђев. Он }е повратио народу опеване слободе. Од финансијеки разорене Србије створио је у кратком времену богати словенски Пијемонт, проширио је славним победама границе предкумановске Срби{е,повратио широм света пољуљану веру у будућност^ Српског народа. Никада до тада наша мала отаџбина није била спокојнија, задовољнија и срећнија у својој национално; идили. И захвални Српски народ у своме душевноме храму — а храм који народ носи у својој души већи је од свих оних које неимари зидају — прогласио }е свога доброга Краља за Великог Краља Петра Ослободиоца. Његову седу икону