Општинске новине

Стр. 68

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

Прослаша Занатског дана у Београду 19 јан. о. год. просдављен је ћако у це лој зеиљи гаЧо и у Београду Занахсћи дан

Београдске занатлије свих еснафа одржале су тога дана своју свечану, манифестациону конференцију. Она је била одлично посећена, што је један доказ више са колико сталешке свести и разумевања наше занатлије прате своје професионалне проблеме као и рад својих одличних и снажних сталешких организација. Свечана конференција београдских занатлија одржана је у сали „Славије". По отварању конференције, г. Милан Стојановић, претседник Београдске занатске коморе и Земаљског савеза занатских удружења и еснафа, прочитао је Посланицу Савезне управе, упућену свима занатским организацијама. Посланица занатлијама, у којој су изложени сви сталешки, економски, социјални и културни проблеми наших занатлија, између осталог, подвлачи и ове по развој нашег занатства значајне моменте: „Један од основних привредних закона, чији је недостатак много погађао занатлије, јесте Закон о радњама. Због тога је у безброј махова наглашавано од стране занатлија, да је брзо доношење јединствених закона о радњама ствар неопходне потребе. Нови Закон о радњама од 5 новембра 1931 највећим делом водио је рачуна о основним захтевима заната. Принцип стручног оспособљења Са чисто економског гледишта стручност занатлија је главни фактор у занатској производњи. Рад у занатској радионици потпуно је концентрисан у једној личности. Занатлија је у исто време организатор и извршилац посла, те према томе од његове стручне способности зависи и успех његове радње. Негирање принципа стручности довело би у опасност стручно оспособљење нових генерација. У недостатку довољног броја стручних школа, данас свака занатска радионица претставља школу за стручно васпитање подмлатка, без кога се и сам развитак индустрије не може замислити. Заведен је принцип, да само онај који је стручан може некога нечему да научи. Закон о радњама од 5 новембра 1931 у потпуности је усвојио жеље занатлиства у погледу завођења принудног стручног оспособљења као предуслова за упражњавање занатске радње. Спречавање бесправног рада Свима је познато, а то и сви осећамо, да један од узрока, који и према својој замашности и према својој тежини кочи развитак занатске радиности, јесте посто.јање и стално ширење бесправног рада. Код таквог стања ствари у интересу је

правних занатлија, самог занатског подмлатка и његове стручне спреме, да се бесправан рад гони. И о овом дугогодишњем захтеву занатлиста нови Закон о радњама водио је рачуна тиме, што је пооштрио санкције, упростио поступак и предвидео затварање радње оног момента, када се на лицу места установи обављање бесправног рада. Потпомагање и унапређивање занатске радиности — установљење стручних занатских школа Само стручно способан занатлија моћи ће да се прилагоди савременим потребама рационализације занатских предузећа, која је од извесног времена изнета на тапет и која се све више намеће као предуслов животне способности једног великог броја занатских бранши. Од не мање важности је питање комерциалног, односно трговачког васпитања занатлија. У том циљу занатлиство је захтевало: 1) одржавање течајева за мајсторе и помоћнике; 2) установљење стручних занатских школа за нижу наставу; 3) средњих занатских школа; 4) виших занатских школа за више занатско усавршавање т.зв. модел школе; 5) установљење музеја; 6) приређивање изложбе; 7) помагање и издавање стручне занатске литературе; 8) рад на унапређивању занатског задругарства; 9) поклањање нарочите пажње спремању стручних наставника и 10) приређивање привредних дана у циљу пропагирања потрошње робе искључиво домаћег порекла. Нови Закон о радњама у §§ 295—309 говори о стручним продужним школама и предвиђа све што је потребно за њихово постојање. Законска заштита домаће радиности Данас, када се нашој земљи онемогућава рентабилно пласирање наших пољопривредних и шумских производа, треба настојавати, да се обезбеди што шире поље нашим домаћим привредницима. Држава и самоуправна тела са своје стране могли би у своме погледу да учине много. Послове занатског карактера, као и оне који се могу у земљи израђивати, па и онда ако су нешто скупљи од иностраних, треба поверавати искључиво домаћим произвођачима. На тај начин, не само што би се помогле извесне радиности које се моментално налазе у кризи, већ би и утрошена средства остала у земљи и тиме утицала на развијање наше целокупне привреде. О предњим захтевима нови Закон о радњама у својим §§ 196—205 водио је такође