Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 323

Милутиновић и Милош Урошевић, трговци из Земуна. Њихов је задатак био, да добављају муницију, оружје, новац и добровољце за устанички логор око Београда. II Опсада Београда трајала је врло дуго: две и по године. За то време Карађорђе је имао више борби са Турцима, а једновремено је водио и преговоре са Султаном, за закључење мира. У устаничком логору у Топчидеру налазио се и земунски трговачки агент Петар Ички (Ичкоглија), који је знао турски језик и био писмен. Он је имао дужност тумача за турски језик, а једновремено одржавао Је ве?у између устаника и Војвођана. Почетком 1806 године, овај земунски грговачки агент имао је врло важну дипломатску улогу. У јануару 1806, на састанку у Остружници, Карађорђе и извесне народне старешине решише, да напишу Султану молбу за мир, тражећи одређене уступке. Та молба написана је врло опширно и предата Петру Ичком, да је однесе Султану у Цариград. Карађорђеве непрестане победе над Турцима учиниле су, да је Порта пристала на мир. И заједно са Ичким, сатављени су ови услови мира: „Закључен мир између царског Дина и Српског депутата Петра Ичкоглије, Базарћан-Баше и осталих српских кнезова. Да имаду давати на годину отсеком: 1. На 20.000 глава порез по 18 гр., 360.000 гроша; 2. На 55.000 глава арача по 3 гр. од сва три колена у пашалуку Београдском, 165.000 гроша; 3. Ћечит, тојест све скеле на Дунаву, Сави и Морави 80.000 гроша; 4. Чибук од оваца 40.000 гроша; 5. За мукаде, хати (милићане) и базрћанбашлук 55.000 гроша; 6. За маду то јест крвнину 3.000 гроша; 7. За риболов у своме пашалуку 3.000 гроша; 8. За ђумрук Нишавачки и Београдски 100.000 гроша. На годину свега сума 806.000 гроша. 9. Спахијама да се плаћа од ожењене главе: 4 гроша на годину, и да нем!ају ништа друго тражити ни од ушура ни од воденица, ни од жира, једном речи ни од чега, него само по 4 гроша да скупе и Алај бегу предаду, и Алај бег да раздели спахијама, а спахије по селима да не излазе". Ову погодбу између Ичког и Порте донео је у Србију нарочити Портин изасланик. Почетком октобра (по новом), у Савету народних старешина, коме је претседавао Ка-

рађорђе, прочитани су услови мира. Савет их није примио и пало је решење, да српски устаници продуже борбу до потпуног истребљења Турака и заузећа Београда. III Устаничка војска око Београда почела је живо да се спрема за дефинитиван удар на Београд. Била је потребна муниција за бомбардовање тог најчвршћег града. Али, новаца је опет нестало. Тада се Савет српских народних старешина још једном обратио Земунцима следећим писмом, које је половином новембра 1806 године, однео у Земун лично члан Савета Милоје Петровић: „Поштенородним Господарима Земунским, Трговцима нам љубазним, Поздрав! Ми без разлике сваком Хришћанском Трговцу препоручујемо се и молимо, да би нам једну суму новаца — у ово фришко време, које се чекати не може док би се код нас покупило — за опште народну потребу позајмили. Нашега човека, Г. Милоја Петровића шиљемо, који ће с вама уговор и време чекања учинити и који ће у име општенародија за позајмљену суму, свакоме на особ квитирати, да ћемо вам до уреченог термина, поштено с благодарношћу и интересом старати се платити. Помислите, да услуга која ће од вас учињена бити, и помоћ за садашњу потребу, свима под именом Хришћанима који су, и који се крстом крсте, на велику корист служиће. Ово дакле јављајући вам и препоРУ ч УЈући се, у пуној надежди пребивамо и поздрављамо. Совјет Народни Србски". Адреса на писму је гласила дословно: „Благо —• и Почтенородним Господарем ТерговцехМ Земунским, Православнаго в.јероисповједанија, нам љубезњејшим). У Земуну". Земунци су се и сада најшире одазвали. Земунски трговци Драгутин Милутиновић и Милош Урошевић предали су доносиоцу Милоју Петровићу целокупну суму потребног зајма. Захваљујући много овом одзиву Земунаца и њиховом новцу, којим је набављена најпотребнија ратна спрема, непун месец дана доцније, 5 децембра 1806 (по новом), устаници су отпочели да бомбардују Београд. Недељу дана доцније заузета је варош, а седам недеља доцније, у крви и жртвама јуначких живота, пао је у руке устаника и београдски град. Било је то пре сто двадесет и пет година. IV Ни доцније, тесне везе између Београда и Земуна нису олабавиле и једна непрекидна