Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 527

У томе су се Срби много разликовали од својих блиских балканских суседа, Грка и Влаха, који су били добри трговци. Али, најбољи и најумешнији трговцн на Балкану били су Јевреји', Јермени и Цинцари. Београд, са својим огромним трговинским значајем, привукао је, наравно, велики број тих способних трговаца, а нарочито у трећеј деценији прошлога века, кад су прилике постале готово савим безбедне за трговачки рад и саобраћај. Тако, главне гране велике трговине Београда, спољне и унутрашње, заузели су Јевреји, Цинцари и остали странци. Много смисла показали су и земунски трговци, који су највећи део користи извлачили радећи с ону страну Саве, али неколико њих се преселило и у Београд. Половином треће деценије прошлога века у Београду је било Јевреја на 2100 душа. Били су добро организовани. Кад се узме у обзир, да је тадашњи Београд имао укупно око 14.000 становника, онда је број од 2000 Јевреја и сувише велик. Претставља наиме седми део целокупног становништва. У Београду су Јевреји имали своју синагогу и црквену опшгину. У унутрашњости Србије Јевреја није било много, око 150 душа. Они су имали 16 дућана у Неготину, 6 у Зајечару и 1 у Књажевцу. Остали су се бавили ситнијом трговином. Међу Земунцима најзначајнији били су Наум Ички, у почетку управник српске трговине, доцније трговачки агент. Он је у Београду подигао за оно време велику кућу, преко пута Саборне цркве, где је доцније смештена Државна штампарија. Затим Панта Хаџи-Стојило, доцнији управник српске трговине и управник београдске царинарнице. Он је дошао до високог хијерархијског степена државног совјетника. Да је зет Кнеза Милоша, Земунац Тодор Бајић, имао мало воље за трговину, као његов отац Лазар, уз сарадњу Кнеза Милоша могао је да стекне огромно богатство, уместо да диже силан новац од свога таста, да би на крају крајева живео у блаженом спахијском нераду на новом имању у Варадији, у Банату. 2. Скупоћа кредита Београд, а још мање Србија, нису располагали великим новчаним богатствима. За раскош се није знало. Чак и они, који су долазили до већег богатства, а то су били махом Јевреји и Цинцари, морали су кришом, у џаковима да преносе свој новац у иностранство, у Мађарску, Аустрију или Немачку, ако су хтели да заиста уживају у плодовима и удобностима богагства. Стандард живота у Србији био је врло низак и онај који је покушавао да га подигне на раскошнији ниво, навлачио је на себе осуду околине, па следстве-

но и све непријатности које из тога произлазе. И сам српски владалац, Кнез Милош, живео је врло скромно, без раскоши, ма да је имао више дворова и располаг&о великим новчаним средствима. Кад је његов брат, Господар Јеврем, саградио у Београду обичну европску кућу, са европском баштом, европским намештајем, и понео са својом породицом европске хаљине, код многих је наишао на осуду и чак на оптужбу, да хоће да однароди српски народ! Српски сељак, који је свој највећи, и често врло знатан приход, имао од продаје свиња, није умео да искористи новац нити за поправку свог врло примитивног живота, нити за извлачење ренте и новог богатства. Он је остављао свој новац (златан и сребрн), у сандуке и ћупове, и није било чудновато, да један сељак у поцепаним сукненим пеленгирима има читаве гомиле злата. Највећа његова раскош испољавала се у нискама златних дуката око врата и на главама његове жене и кћери. Баш због тога нерационалног тезаурисања новца, кредит је био врло скуп. Скуп због разлога, што се могао добити само код зеленаша, јер га други нису давали. Обичан интерес на новац био је 20%, док је у Европи био знатно јефтинији. Сам овај факат показује колику је корист Београд могао извући од банкарско кредитних предузећа. Срби су то најдоцније разумели. И тако, створио се у Београду ред малих зеленаша, Јевреја и Цинцара, који су као пауци исисавали своје жртве, кад би улетеле у паучину њихових мрачних, прљавих и буђавих собичака. Један знатан београдски банкар тога времена, кога вреди поменути, био је Влах Никола Герман, односно банкарска фирма Браћа Герман. Николин брат Јанаћко узео је Кнез Милошеву синовицу Симку, кћерку Господар Јевремову. Никола Герман је својим банкарским радом стекао лепо богатство, а истакао се и у државним пословима. Постављен је за управника београдске царинарнице, а концем треће деценије постаје „правителствени банкар", мајор и члан комисије за израду царинске тарифе. Фирма Браћа Герман набавила је на рачун Кнеза Милоша из иностранства драгоцености, које су се чувале у народној благајни. Давањем новца на зајам приватницима бавила се и држава. Пошто је државни буџет био редовно у суфициту, тај вишак се издавао под интерес приватним лицима, са каматом од 6%, а каткад и на зајам без камате. С обзиром на скупоћу у чаршији (20%), може се замислити колико су појединци могли овим кредитима да се користе. Те кредите добијали су заиста само они, који су Кнеза задужили, или које је он хтео да задужи. Новац је пласиран готово махом у Београду,