Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 315

стручније петрографско-геолошко па и технолошко познавање каменог материјала нарочито за оие органе који дају свој суд било при пројектима за његову употребу било при пријему или којем другом послу, у коме он долази у обзир. И на ту страну, доиста, и има се увек обраћати пажња. На једном недавнашњем конгресу аустријских инжињера за путове, 1928 у Салцбургу, на коме се између осталог расправљало и о условима за добар квалитет камена, један од познатјих стручњака указао је у лепој фигури да у овој материји саобраћајни инжињери с једне и камењарска индустрија с друге стране претстављају супротне полове интереса; зближење и изравнање полова могу при том чинити само стручњаци, познаваоци свега онога, што чини минералошко-геолошку и технолошку суштииу овога проблема У овом погледу проблем одиста и карактеришу три главна факта. Један је у општим минералошко-геолошким особинама каменог материјала; други је у лабораторијским подацима, на којима се има заснивати формални суд о његовој вредности, и напослетку трећи — у процени његове ближе практичне примене, то јест у рутини, увежбаности и техничкој способности оних техничких органа, који с тим материјалом имају посла. Мала екскурзија у домен ових факата показаће, мислимо, нашу мисао у још пунијој светлости. Задржимо се, на прилику, најпре на општим карактеристикама овог материјала, који нам тако обилно нуди и наш део земљине коре. Размотримо најпре еруптивне стене. — Избачене у усијано-течном стању из земљине унутрашњости, кроз тако зване пукотине, сломове и прслине земљине коре, •ове стене имају свој нарочити изглед, своју физиономију, која их, нарочито на терену, иа лежишту у природи, карактеристично разликује од тако званих седиментарних стена и кристаластих шкриљаца. Не само што су еруптивне стене у највише случајева сложене из извесних, махом искристалисалих ситнијих или крупнијих кристала једног малог броја за њих карактеристичних минерала-, (фелдспат, лискун, амфибол ,аугит, др.уги пироксени итд.), од који су добиле известан спољашњи изглед па и унутрашњи склоп или структуру, већ се оне и на свом лежишту у природи појављују на неколико врло интересантних начина. Мало проматрање, показаће одмах и без икакве апаратуре да су се оне утисле међу други камени материјал, или га пробиле, било као дебље или тање жице (од 1—2 па и до 100 и више метара), било као велике громаде,неправилне масе, на којима са стране, на крајевима таких маса, леже махом косо положене или издигнуте стене у слојевима, било као неки покривачи, раз-

ливени застори преко других стена, или било најпосле као неке купе, главице итд., које се често већ и из даљине разазнају као њихови карактеристични облици појављивања. Све су ове стене, па ма у ком од ових облика биле, у природи обично као издељене у комаде и испрскале у различним правцима. И кад су оголићене, као у каменоломима, урвинастим потоцима, тунелима, железничким и другим усецима, издвојене су у веће или мање блокове, који су на граничним површинама, пукотинама итд. готово увек друкчије боје, мање свежине и знатно промењени према оном, што показују њихови свежији, средишни делови. По који пут и ове пукотине, које наши камењари зову ласовима, чине да велики комади или блокови симулирају изглед праве седиментарне стене и треба добро око и извесна увежбаност да се и стручњак у том не превари. Дабогме, да ове стене имају своју карактеристичну структуру и она је за практично разликовање од особито великог значаја. Код стена т.зв. гранитолике структуре (гранит, сијенит, диорит, габро итд.) сви су њихови састојци потпуно искристалисали и њихови ситнији или крупнији кристалићи (лишчице црног или белог лискуна, ситније или по 1—2 сантиметра дуге призме белог или стакласто-сјајног фелдспата, црног аугита, зеленкасто-црног амфибола, зрна кварца у двојним пирамидама или у пљоснатим стакластим громуљицама, па каткад и зрна оливина) збили су се један уз други, али тако да се готово сваки показује као самостална јединка, с јасно развијеним ивицама и пљоснима, приказујући тиме и сву стену као једнолику масу, састављену само од чврсто здружених кристала. Дабогме, да се тек под нарочитим микроскопом види не само пуна самосталност искристалисалих састојака већ и њихова посебна природа, ред њихног искристалисавања а нарочито, што је овде и важно, њихова чврстина, свежина, правци евентуалних распуклина стене итд. Седиментарне стене, т.ј. оне, које су постале таложењем минералних делића у води (морској, језерској, речној), и то било простим слегањем у више или мање тихој води и слепљивањем (конгломерати, брече, пешчари, глинци итд.), било искристалисавањем у облику кристаластих маса (со, гипс, неки кречњаци), б)ило најпосле таложењем уз сарадњу органских бића (коралски, шкољчани и дубокоморски кречњаци, бигар, угаљ итд.), распознају се у природи лако већ и по оном свом карактеристичном појављивању, које је природна последица њиховог начина постајања. Оне су стално у облику слојева, т.ј. тањих или дебљих наслага, које се појављују као листови у књизи или једно на друго наслоњене широке плоче, коре итд. Само ређе и у особитим приликама, н.пр. код неких старих кречњака, у планин-

2