Општинске новине

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр, 271

ра, састављеног од заступника појединих организација. Тада ћемо моћи осеовати један уред, увести јединствено истраживање свих случајева и упгтедети издржавањем заједнЈичких стручњачких сила и т.д. Ко нам у томе правцу може помоћи? Пре свега чиниоци јавне управе, у иолико пружају субвенције. У Чехословачкој републици, како Општина Прага, тако и Држава и Социјално осигурање, постављају као основне услове за поделу субвенција: обавезну сарадњу и принудну концентрацију. То је више присилна мера, која је мање добра него добровољни пут. Ако одлука за кооперацију и координацију произлази из самих друштава, то је већ део успеха, који би у исто време био и леп знак оздрављења социјалне средине и све здравије социјалне свести нашег времена. А када се координира локална акција за социјално старање, онда се из истих мотива приступа међуградској, земаљској координираној акцији, односно иницијативи. Зато је у Чехословачкој републици основан ,,Савез свих социјалних и социјално-здравствених друштава", у коме су, осим централних органа јавне управе, заступљене све важне организације социјалне и социјално-здравствене. На челу земаљског савеза, као врховног форума за националну социјално-здравствену политику, је од његовог почетка Др. Алице Масарикова, претседцица Чехословачког Црвеног крста. Пре два дана — док сам са толиком љубављу боравио у драгом Београду — на њен предлог та је функција претседника Савеза прешла на мене и бићу срећан, ако и у овој фунМцији узмогнем југословенским социјалним и јавним радницима учинити све услуге, које би помогле развој што здравије социјалне политике у Југославији, као што бих био задовољан, ако би се овде приступило организацији сличног земаљског савеза у братској Југославији, односно Чехословачко-Југословенског савеза социјалних друштава, кроз иоји би се у међусобном упознавању што боље и што снажније изградила наша социјална политика и њена племенита аМција." Крај реферата Д-р Зенкла поздрављен је бурним одобравањем, па се затим прешло на врло живо дискусију, која је трајала преко три сата. Са пуно стручног познавања постављених проблема говорио је проф. универз. г. Д-р М. Амброжић: — „Сретан сам и поносан сам што претстављам овде једног од представника Југословенсаке уније за заштиту деце, која је у своја правила унела дужност себи да ради на кооперацији учлањених друштава, на кооперацији учлањених друштава са неучлањеним друштвима и на кооперацији између друштава приватних за заштиту деце са јавним телима, Унија је већ приступила томе послу и, тај је рад показао, да ће се у будућности моћи на томе пољу много учинити, а у малом обиму је нешто већ и урађено. Други разлог зашто сам сретан и поносан, да могу говорити овде о кооперацији у присуству г. Др. Зенкла, је разлог, што сам по својој службеној дужности на челу једне институције, која од првог почетка, од како сам ступио на чело, ставља себи у задатак кооперацију и координацију рада са многим институцијама.

То је универзитетска дечија Клиника у Београду. Од првог почетка институција је гајила тај принцип и показала је на томе пољу известан успех. Ступајући у кооперацију као Универзитетска установа са Министром социјалне политике, са приватним удружењима, са Београдском општином и радећи на координацији рада неколик)о институција, успела је да у сталном додиру одржава везе са свима тим установама. Да Вам то у главним линијама прикажем: Универзитетску клинику издржава потпуно Министарство просвете. Њој је придружен под истим кровом Завод за заштиту матера и деце, који потпуно издржава Министарство социјалне политике. Обоје раде под истим кровом, само је вођство исто, али завод је својина другога, раде под другим диреКтивама, и само идеологија је иста, а друго их ништа не спаја. Приватна инетитуција је дом Материнског удружења. Та институција, коју приватна иницијатива није могла потпу/го да издржава, издржава се сада у потпуној хармонији у заједници од приватне иницијативе, самог тог удружења, Министарства социјалне политике и Београдске општине, И та институција служи циљевима сва та три фактора, и та институција напредује, нарочито у стручном погледу. У склопу је тих установа једно дечје обданиште, које је опет потпуно самостално, једино је идеолошки удружено са дечјом клиником, и опет у томе обданишту кооперишу Министарство социјалне политике, Београдске општине као главни носиоци и Радничка 'Момора. Ето то је један пример из београдског живота како ое може са кооперацијом створити нешто и како се може кооперацијом рада одржати низ институција, да се могу развијати, колико им дозвољавају данашње прилике. Тајна успеха је у томе, што је пуштено свако»|е своје. Једино идеја водства је примљена добровољно од свих. Сигурно да је координација на пољу ооцијалне заштите, а нарочито на пољу заштите деце, о којој би овде хтео да се ограничим да говорим, потребна, али ту је једна велика разлика између приватне и јавне иницијативе на пољу социјалне заштите. Приватна иницијатива ради по својој доброј вољи, колико може, колико жели и колико хоће. Јавна иницијатива, државна и општинска, ради по дужности, јер основна дужност је сваког организованог друштва, да ради на социјалном старању, на социјално-здравственом и социјално-заштитном пољу. Прва ради по слободној вољи, а друга ради по дужности. Али једна и друга иницијатива има извесних рђавих, непријатних страна и недостатаиа, као што и једна и друга иницијатива имају и своја преимућства. На пример, код јавне иницијативе један је од недостатака да постоји велика опасност бирократизације. Велика опасност нееластичности, а првобитни услов је еластичност за извођење социјалног старања. Даље, једна велика опасност је зависност чиновништва од моменталног политичког утицаја и због тога често умртвљавање сваке иницијативе. Код приватне иницијативе један велики недостатак је врло чсјсто сушти лаицизам, који лута, хоће најбоље), а не уме ни добро, а иамоли најбоље. Врло често управе су несталне, као и чланство. Данас можда једно, а сутра се одлучујемо за друго; оно што смо градили данас, сутра рушимв.