Општинске новине

10

Бео градске општинске новине

Досадашња превентивна хигијенска служба сводила се само на то, да санитетске комисије са општинским лекарима обиђу с времена на време поједине крајеве вароши, и да о затеченом стању поднесу своје извештаје. До сада се увек на томе и остало. Кад би се зашло у појединости и у излагање статистичких података о ширењу појединих болести у Београду, нарочито туберкулозе, тек би се тад увидело, колико садашње рђаве хигијенске прилике поразно делују на здравље београдских грађана. Зато је потребно поновити, да је Општинска управа позвана и дужна, да неодложно потпуно реорганизује досадашњу хигијенску службу". Овакав извештај морамо да прихватимо као тачан, али би, можда, требало потражити и узроке овом стању и бар унеколико оправдати овакву недовољност рзда на овом пољу. Општина је продужила започету акцију. Изградила известан број станова, али је то било недовољно. А зашто? Зато што се Београд у погледу становништва удвостручио за 10 првих година после Ослобођења, а са друге стране нехигијенске шупе па и читаве махале су се подигле због оскудице у становима. Има и других разлога за развој ових нехигијенских насеља: Низак културни ниво досељеника и њихово рђаво екеномско стање. Разгледанем цифара у~рошених на помсћ сиротињи види се да се није ишло много далеко, али такве су и општинске могућности биле тада. У санитетском и хигијенском погледу, Општина се стара да свсјим обавезама, које проистичу из статута, одговори. Оснивају се и обнављату установе (обнавља се бактериолошка лабораторија — проширује се и продубљује школска хигијена у сарадњи са Мин. народ. здравља — оснива се поликлиника у Палилули и на Запад. врачару — перифериске амбуланте — хирушко одељење при Централној амбуланти код Лондона, станица за спасавање и хитну помоћ, отварају се нове пијаце — ствара купатило у Мишарској улици...). При крају овог периода још више се иде напред. — У 1927 год. преуређује се администрација Санитет. одељења, отвара се некслико перифериских амбуланти: у Средччкој улици, у ул. Војводе Мишића и код Господарске Механе (кожно-венерична). Лека;>и се деле на лекаре за санитетско-полициску службу — хигијенску, и лекаре за лечење. Организује се преглед млека преко сталних и покретних станица за преглед млека итд. Тада су израђени и правилници о хигијенској служби и о раду Станице за спасавање и хитну помоћ. У 1928 год. у тескобној централној амбуланти код ,,Лондона'" отвара се и амбуланта за женске болести и за очне болести; отварају се још и перифериске амбуланте. Дечја амбуланта претвара се у Диспансер и Савевалиште за одојчад и матере.

Тада се долази до стварног спајања Санитетског одељења и Одељења за социјалну политику, како је и анкетни одбор, који смо цитирали, саветовао.

Бивша Општинска амбуланта у улици Краља Милана

Законски ово спајање је регулисано тек 1929 год. новим статутом. Значајно је споменути, да су смело вршени опити да се дође до нових и савремених организација искуснијих страних градова. Тако је општински савет са друштвом за заштиту деце позвао г. д-р Петра Зенкла, дугогодиш1»?ег претседника Општине града Прага и почксног грађанина града Београда, иначе одличног стручњака за социјална питања, да би његово велико искуство на решавању социјалних проблема искористио и кориговао евентуално грешке у свом дотадањем раду.

НОВЕ ПОТРЕБЕ И ПРИВРЕДНА КРИЗА Све веће оазвијање Београда — у цовом периоду од 1929 до 1935 г. захтева све шири рад Општине у појединим гранама сопијалне и санитетгке делатности. Већ је ранији статут од 1922 год. био „тесан" и из њега се силом прилика изишло. Али, у те дане и већих потреба и бољих разумевања наступа привредна криза. Услед привредне кризе немања материјалних срестава — многи лепи планови и корисне замисли нису се могли остварити онако како су прилике изискивале. Ипак се ишло напред. Нов статут регулише стање настало проширењем санитетског старања. Хигијена града и са недовољним сретствима постиже добре резултате рационалнијим радом и бољом организацијом. Трбушни тифус, а и остале заразне болести су се стално повећавале. Вода, коју су грађани из разних дивљих насеља и пеоиферије, употребљавали у кујни и за пиће, није била хигијенски исправна. У 1929 год. предузет је низ санитетских мера (забрана савске и дунавске воде, контрола бунара, повећање водоводске воде итд.) ради сузбијања