Општинске новине

Правнд хроника

157

Општински службеник има право на све принадлежности за времг боловаша и кад је за време боловања примио и хранарину од Уреда за осигурање радника. *■ За ово питање је начелна пресуда Државног савета бр. 4657 од 13 марта 1937 год'., у којој је заузето напред назначено становиште. Случај расправљен том пресудом је следећи: „Одлуком градског већа у Београду Обр. 30822 од 22 октобра 1936 године, одбијен је именовани М. М. од тражења да му се исплати 3360.— динара, обустављених од његових редовних принадлежности на име хранарине коју је примао за време боловања од Окружног уреда за осигурање радника. По жалби његовој ова је одлука поништена оспореним решењем. Оспорено решење сматра да је М. М. имао права на пуне принадлежности за време боловања по чл. 42 Статута Дирекције трамваја и осветљења, па му стога плата није могла бити умањена за примљене износе на име хранарине. Противу овога решења Градско поглаварство је подигло тужбу којом истиче његову незаконитост и тражи да буде поништено. Државни савет је ценио наводе тужбе оспорено решење и остале акте предмета, па је нашао: Висина плате и осталих принадлежности градских службеника, а исто тако и услови под којима се ове могу примати одређене су градским статутима. У чл. 27 Статута општине града Београда односно чл. 42 Статута Дирекције трамваја и осветљења прописано је да службеник који се разболи тако да не може вршити службу има право на све принадлежности за три месеца односно шест шесеци ако има 10 година службе. Интересовани М. је боловао од 5 априла до 6 јуна 1933 г. и од 18 септембра до 29 октобра 1933 год., дакле боловао је једном! 2 меое-ца а другипут 40 дана, па је стога имао право на пријем свих својих принадлежности које иначе редовно прима. Одредбама статута није условљено примање плате за време болести непримањем хранарина од Уреда за осигурање радника и стога је М. имао право на своје принадлежности независно од тога да ли ће му се дати или неће дати хранарина од Уреда. И кад је одлуком градског већа, одбијен од тражења да му се исплати сума, која му је мање исплаћена односно накнадно задржата од плате која му иначе припада за време боловања, онда је таква одлука противна закону па је као таква и поништена оспореним решењем. Навод тужбе да тулЈилац нема право на износ који је примао на име хранарине од Окружног Уреда, пошто се, по споразуму између Општине и Уреда, хранарина може исплаћивати само општини — Државни савет није уважио. Јер одредбама статута, које су овде одлучне, није одређено да се плата неће исплаћивати болесном службенику ако за то време прима хранарину односно да му се неће исплаћивати за ону суму колику прима од Уреда на име хранарине. Споразум између општине и Уреда, у колико постоји, важи само за оне који су се споразумели, а не и за интересованог, који нема никаквог учешћа у томе споразуму. Ако се Уред огрешио о тај споразум, општини стоји могућност да са њима изравна спорна питања, док од М. не може ништа наплаћивати, пошто он нема никакве обавезе спрам општине.

Исто тако, Државни савет није могао уважити ни навод тужбе, да интересовани нема право на хранарину по одредбама Закона о осигурању радника с обзиром на то што прима целу плату за време боловања, па да је то био разлог за задржање хранарине од плате. По питању хранарине, Михајловић је у односу са Уредом за осигурање радника, који му је хранарину признао и дарајО^ а ее и са општином. У колико би и стојало да је хранарина погрепшо призната и исплаћивана од стране Уреда то питање имао би опет да расправи сам Уред док општина није овлашћена нити да то питање расправља нити да по своме нахођењу врши обуставе од плата. Принадлежности градских службеника регулисане су прописима јавно правног карактера (§ 112 Зак. о град. оппгт.) услед чега су и спорови потекли отуда спорови административне природе, па је стога неуместан приговор тужбе да је овај спор имао бити расправљен пред редовним судовима. Пошто је у питању административни спор то ни рокови застарелости из приватног права овде не могу доћи у обзир услед чега се и приговор у овом смислу одбацује као неуместан. Према изнетоме општина је дужна да поврати све оно што је задржала од хранарине коју је М. требао да прима односно све оно што му је од плате одбијено због примљене хранарине. Са изнетих разлога пресуђено је као што је речено у диспозитиву." Стечена статусна права општинских службежбеника оних општина које су ушле у састав Општине београдске постоје ако су они имали то својство у моменту спајања њихових општина са општином београдском и ако су тада имали потребан број година службе Проширењем атара Општине београдске и на граничне сеоске општине —, § 73 Фин. закона за 1934/35 год. — поставило се питање службеника тих припојених општина, питање обавезе Општине београдске, која их преузима, према њима односно у коликој мери о-стају заштићена, и после те промене, њихова дотле стечена права. Пресуда Државног савета бр. 8993/37 од 10 априла 1937 год. је интересована по томе што обележава границе стечених права тих службеника, односно означава услове под којима се узима да та права постоје. Образложење те пресуде је следеће: „Из акта спора види се, да тужилац, приликом уласка Миријевске општине у састав Београдске општине (на осноВ У § 73 Фин. закона за 1934/35 и Уредбе М.У.П. од 30 марта 1934 г.), није преузет у град-ску службу као дотадашњи службеник општине Миријевске — у ком би случају евентуално да је испуњавао услове према проведеним годинама службе могло бити речи о неправилном отпусту, односно, о повреди његових стечених права — већ је, одлуком Претесдника Градског поглаварства од 29 децембра 1934 г. Сбр. 38630 био постављен и распоређен (у смислу т. 2 § 96 З.г.о.) за вршиоца дужности старешине град. одељка у Миријеву, као испитани деловођа из Умчара. Како је именовани постављен 29 децембра 1934 год., дакле, у времену, када је Закон о градским општинама већ ступио на снагу, по овом питању отпуста именованог долазе у обзир прописи Статута Општине града Бео-