Општинске новине

158

Београдске општинске новине

града од 1929 г., који је и даље остао на снази, с обзиром на § 156 Зак. о град. општинама (у колико прописи статута нису у противности са поменутим § 162 З.г.о.). Из одлуке пак о н>еговом постављашу, коју је донео Претседник општине, међутим, не види се ближе одређење његовог службеничког статуса, па се стога, с обзиром и ,на § 122 3.г.о. у вези чл. 19 Статута, он једино могао сматрати хонорарним службеником, које својство тужилац уосталом у тужби и не спори. Према томе, он као општински службеник, постављен у оваквом привременом својству, могао је у свако доба бити отпуштен одлуком Г радског већа, као надлежног градског органа по § 95 т. 5 З.г.о., ■према чл. 20 пом. Статута (у вези и чл. 47 Статута). Тога ради, ова утврђена околност, да је он био хјонорарни службеник, дакле у привременом својству, једино је у овом случају меродавна по пигашу његовог отпуста, а сви остали разлози тужиочеви о неправилности његовог отпуста, наведени у тужби, неумесни су и не долазе у обзир. Нарочито приговор надлежности Градског Већа за н>егово отпуштан>е с обзиром на пропис чл. 19 и 20 Статл г та којим је статуирана надлежност Претседника за отпуштање оваквих службеника. Потоње, и с обзиром на прописе ст. 1 § 94 Зак. о град. општинама, по којим прописима сви послови градске општине спадају у надлежност Градског Већа, у колико Зак. о град. општинама није стављено у дужност Претседнику. То међутим, овде није случај попгто је Претседникова надлежност предвиђена градским статутом. Из тога излази, да пом. одлуком Град. Већа о његовом отпусту није био повређен закон, односно, тужиочево прајво засновано на закону, па је стога и оспорено решење, донето по овом случају, правилно и на закону основано, а тужба за поништај истог неумесна, па је као таква и одба<чена. Што се тиче пак позивања тужиочевог да су остали отпуштени, односно стављени на расположење ново формираним општинама (по Указу од 15 маја 1935 г.) вршиоци дужности старешина појединих град. одељака враћени у службу, на основу пресуда Саветских, донетих по уваженим њиховим тужбама, па према томе, како је и он један од тих општинских град. службеника поменутиих у овој одлуци Град. већа, да се и са њим тако исто треба поступити, у конкретном случају то не долази у обзир. Ово стога, што се у поменутим случајевима радило о преузимању дотадашљих службеника општина које су ушле у састав Београдске општине, па су њихови случајеви друкчије и решени, што међутим са именованим, како је истакнуто, није био случај, па је стога и пресуђено као у диспозитиву." Ако се због положаја имања не може непо•средно одвести вода у канал улице са којом се имање граничи, сопственик суседног имања мора допустити полагање особеног канала кроз то су•седно имање. Ово •становиште је заузето у пресуди Државног савета бр. 27603 од 7 децембра 1938 год. поводом расправљања следећег случаја: „Одлуком Градског поглавар-ства у Београду ТјД . бр. 1079 од 13 јануара 1938 год. одлучено је да је тужиља обавезна да до-

пусти да се преко њеног имањ. г а у Сарајевској ул. спроведе Канализацнја са имања њеног суседа чије је имање у ул. Милоша Великог са којег се не може извести непосредно одвођење воде у улични канал, По жалби тужиље Министар грађевина је оспореним решењем оснажио општинску одлуку и одбацио њему жалбу. Државни савет налази: Према § 2 Закона од 29 јула 1930 год.: — Где површина терена извесног имања има јак пад од улице тако, да се услед недовољне дубине уличног канала, вода не може одве-сти гравитацијом у канал улице са улице са којом се имање граничи, или где постоје друге тешкоће за непосредно одвођење воде са имања у улични канал, општински суд изузетно допушта полагање особеног канала кроз суседно имање, а сопственик тог суседног имања мора да допусти полагање тог особеног канала кроз своје имање, што се и у земљишну (интабулациону баштинску) књигу мора увести. У управном поступку је утврђено да нема могућности за непосредно одвођење воде са имања Бабића у улици Милоша Великог у улични канал, и да је тужиља Бабићев сусед у зачељу. Чим те чињенице стоје општина је имала основа у наведеном законском пропису да одлучи о спровођењу канализације са Бабићевог имања преко тужиљиног имања као непосредног суседа, а тужиља је морала то да допусти, како то изрично закон прописује. Неосновано је оно истицање у тужби да тужиљино имање није послужило као „директна веза" него само као „међувеза", јер кад закон обавезује сопственика суседног имања да мора да допусти спровођење канализације за суседно имање преко целог свог имања, што би по тужби била „директна веза", у толико пре сопственик је дужан да допусти само делимично спровођењем канализације преко свога имања у корист суседног имања, што би по тужби била „међувеза". Неумесно је и оно позивање тужбе на уставни пропис о томе да је приватна својина зајамчена, јер сам тај пропис устава (чл. 22) предвиђа да се садржина и обим права својине одређују законом, тако је и овде, по спррном питању, тај обим одређен цитираним законским прописом. Код таквог стања ствари тужба је неоснована и као таква одбачена." У недостатку уређајних основа, за парцелисање земљишта у Београду меродавни су „Услови" које је . општина прописала за то За питање парцелалације земљишта карактеристична је пресуда Државног савета бр. 28061 од 17 децембра 1938 год., у којој је заузето горње становиште и, поред тога, истакнуто да је парцелација, ако су испуЈћени услови за њу, право сопственика земљишта. Случај расправљен том пресудом је следећи: „Тужилац је код Градског поглаварства у Београду тражио одобрење за парцелисање свога земљишта у Будманијевој улици, парцела бр. 4839, у Катастарској општини 2, и од тог тражења је одбијен одлуком Поглаварства Т.Д. бр. 20056 од 21 маја 1938 год. са разлога што се односно земљиште налази ван грађевинског реона