Општинске новине

Прсд ликовима претседника Општине града Београда*)

Неколико деценија београдске прошлости гледа нас са ових портрета претседника наше Општине. Та прошлост, једна од најчуднијих, једна од најбурнијих, створила је за сто година од мале оријенталне вароши, порушене за време ратова с краја XVIII века, и заупштене, велики град, средиште националног, политичког, културног живота српског народа, тачку интересовања великих сила, кључ југоистока Европе. Мислим да је излишно помињати да је Београд у својој дугој историји од двадесет векова имао своје периоде величине, сјаја и лепоте, за време Римљана, Византинаца, српскога Деспота Стевана, Сулејмана Величанственог. Али, његова судбина била је одвећ променљива, одвећ драматична; и он је, благодарећи својим богоданим, завидним условима за живот, преживљавао периоде непријатељских мржња, крвавих отмица, међународних разрачунавања, пустошења, разоравања, готово уништавања. Данашњи Београд, којим се ми поносимо и који има своје угледно и значајно место на нашем континенту, дело је непрекидних настојавања, напора и љубави српскога народа кроз последњих сто година. Као увек, почеци изграђивања наше престонице били су тешки, зависни од хиљаду околности, спречавани стотинама сметњи, несигурни, обазриви, и зато доста спори. Сетимо се да Београд око 1820 године није имао више од 5.000 становника. Његов тадашњи изглед био је више него жалостан. После катастрофе Првога Устанка, 1813, и под страховитим терором о коме, између осталих, пише Прота Матеја Ненадовић у својим Мемоарима и о којима говори у Бечу 1815, за време Конгреса и стварања Свете Алијансије, Београд је готово остао без Срба. Сви који су га тада видели описују га као место крајње запуштености и беде, са трошним кућерцима, са пуно рушевина, блата, ђубрета, гладних паса који се, по турским схватањима, нису смели убијати. Ото Пирх примећује, још знатно доцније, да на тадашњим искривуданим и неравним улицама Београда нема жена. „Ништа тако не пада странцу у очи као то

*) Предавање одржано на свечаној академији Библиотеке и музеја Београдске општине, на дан 29 марта 1940 године.

да женског света уопште нема на улицама. Ретко промакне нека турска баба, заогрнута и скривена у бели огртач поред дућана, а сасвим је ретко да се види каква Српкиња, да брзим корацима иде улицом". Тај Београд простирао се од тврђаве до шанца који је опасивао Београд, до Стамбол Капије (где је данашњи Кнежев Споменик), до Варош Капије на Сави и Видин Капије на Дунаву. Имао је у близини и два сеоцета. Јоаким Вујић прича како је из села Палилуле дошао у село Савамалу. Иначе, цео простор од данашњега „Руског Цара", преко Теразија, пут Славије, био је у баруштинама, шевару, корову. Гробља су била, по турском обичају, око џамија, на месту данашњег Народног Позоришта ,данашњег парка пред Университетом, а православно на Зеленом Венцу. То гробље је 1826 измештено на простор око доцније цркве Светога Марка коју је Кнез Милош Обреновић подигао из заоставштине Лазара Панче 1834. У своме изграђивању Београд је имао неколико периода. Први и најважнији везан је за онај историјски тренутак када је на основи Једренскога Мира од 2/14 септембра 1829 између Русије! и Турске^ а у (вези са Акерманском Конвенцијом од 1826 и Букурешким Миром од 1812 Турска издала Хатишериф од 26 августа 1830, којим се Србији Кнеза Милоша даје слобода вероисповести и унутрашњег уређења. Хатишериф је свечано обнародован и прочитан 30 новембра 1830, на месту испред данашње цркве Светога Марка са северне стране. То место би свакако требало обележити. Али већ пре тога, 16 фебруара 1830, први пут су зазвонила звона са старе цркве у Београду, која се налазила на месту садашње Саборне Цркве. Осећало се да та звона објављују ново доба. Београд је, нагло и дефинитивно, са ослонцем на чл. 13 и 15 Хатишерифа почео прелазити у српске руке. Турцима је било забрањено да се настањују у Србији. Одредбом чл. 13 остављен им је рок од годину дана да своја имања ,,по праведним ценама" продаду Србима. Точак времена се, у пркос несугласицама, административним тешкоћама и негодовањима, није могао зауставити. Осећало се да се Вишњићево песничко пророчанство остварује. Карактеристика општег схватања може се наслутити из једне епизоде. Потомци бео-