Отаџбина

ВАСА РЕШПЕКТ

25

као што Арап газеду спева, а лице бело, као у пенородне Венере, мдеко и крв; образи полудугуљасти, са две јамице; усне као јагодице, а у куту мале чаробне рупице, рупица и на малој брадици ; очи сиве и умиљате; обрвице таике и нежпо завијене; коса плава у зеленкасто се превија. Чаробно створење! До душе морала је сваком у очи пасти. Свако, ко је види, загледи се у њу, особито белоћа лабудска сваког је као центом у срце ударила. Еад је ишла с матером, увек спуштене очи, не сме у свет погледати, сваки као асас на њу гледа. Емилија није на матер личила, већ на оца, прем да је и мати угледна женска била. Сад је већ прешла славу своју, очи су јој већ мало упаднуте, али њена црна маст, изазивајући поглед, жешће понашање имало је још нешто примамљивог. Сваки Емилију хвали, била је и паметна девојка. Већ има и просилаца, ма и преко реда и то ваљаних људи: један трговац, један гвожђар. Петар каже да је да, мати ни по што. Вели, прво да је врло млада и неда је преко реда пред старију сестру, друго лепа је, паметна је; даће је да се још изучи, па бог зна какве партије још може правити. И доиста да је да се учи. И на шта је дала ? Дала је код „машамоде," да се преправи за „модистку," ако до пужде дође, да може живети. Хајд нека. Па онда је дала да учи играти, нека и то; ал дала је да учи од једаред и гитар, и хегеде, и певати. То је већ млого и излишно. Емилија је имала леп таленат и за годину дана све је научила. И док је све то учила, мати је правила познанства, само да Емилију што боље на углед стави. Мати води већ Емилију на бал , са другом сестром. Бадава је Петар одговара да то не чини, да је то за Емилију рано, и да јој с тиме сујету улива. Мати га не слуша.