Отаџбина

46

"ЕУРАТЈ БРАНКОВИЋ

хришћани латили оружја противу љих, за раиа добили извештаја о томе. У таком случају Султап пошље нарочите људе који вребају пепријатеља и јављају о аеговим покретима. Султан би с војском заузео иоложај на два до три дневна марша од онога места, на коме је наумио да се у бој пусти. Ако би, по ономе што му се јави, налазио да је згодна прилика , то би на непријатеља изненадним ударом напао. За оваку прилику они имају нарочити сигнал, који се удара на велики бубањ. Кад се бубњем овакав сигнал даде , онда се они који ваља напред да иду, одмах ћутећки и без шума крену, други опет за њима те се тако отпочне да отеже непрекидан ланац. И људи и коњи вични су оваком маневру. Десет хиљада Турака у у таквој прилици не чине већи шум , него што би га у хришћанским војскама чинила чета од стотину људи. На обичним маршевима иду ходом, али па овоме свагда касом, па како су лако наоружани, то оваким маршем од вечере до зоре пређу већу даљину него иначе за три дана хода. Зарад оваких брзих маршева, они не ће да носе онако тешке и потпуне оклопе, какве носе Французи и Талијанци. Осим тога још они свагда бирају само такве коње , који брзо ходе и дуго могу да касају, док ми бирамо такве, који добро и лако корачају. Овим брзим маршевима Турци су у разпим војнама успевали, да хришћанску војску изненаде и разбију. Таким су начином разбили и херцега Јована , коме Бог да душу прости! (Брокијер овде мисли херцега Јована кнеза Неверског који је у битци код Никопоља 1396 год. допао ропства и живео неко време као ратни заробљеник у деспота Стевана. Помиње даље још један други случај, који се нас из ближе тиче и о коме ћемо на другом месту опширније говорити.) Начин на који се Турци бију, мења се према приликама. Кад год им се чиии да је згодно, поделе се у више чета , на нападну непријатеља са више страна од један пут. Овим се начином служе обично у брдовитим и шумо-