Отаџбина

ЂУРАЂ БГЛПКОВИТ,,

47

витим крајевима, где им је дако кад устреба опет да се саставе. У другим приликама опет ухвате бусије, пошљу патроле па добрим коњма да вребају непријатеља. Ако заповедвику турском стигне извештај да непријатељ није на опрезу, Турци одмах онога часа смисле план за напад. Нађу ли да је хришћанска војска у добром реду и на близу прикупљена, онда је узму облетати до на домет стреле, и облећући је овако гађају стрелама људе и коње све дотле док у линијама хришћанским не пачине неред. Ако би хришћани предузели да наступају, Турци би одмах окренули леђа и дали се у бегство и то сваки коњик за себе а ово и онда, кад хришћанска војска која их гони, не износи ни четвртину њиховога броја. Али су Турци баш у своме бегању иајстрашнији и најопаснији. Хришћане су свагда с највећом извесношћу разбијали, кад су најпре испред њих бежали. Бегајући врло вешто одапињу стреле, и тако добро гађају, да ће једва кад промашити коња ил јунака. Сваки коњик има на јабуци свога седла звечку. Кад заповедпик или ко други од старешина опази , да је непријатељ, који их гони , дошао у неред, одмах удари три пута у своју звечку. Сваки коњик који чује овај трократни звекет, одмах и сам удари три пута у своју звечку, тако да сигнал брзо до свакога допре. Одмах се уставе, искупе се око старешине, па онда према приликама они дочекају јуриш непријатељски , или се поделе у чете па сами јурише са више страна. У биткама са добро уређеним масама непријатељсвим опи имају другу једну стратагему. Бацају т. ј. ватру на каваљерију ненри.јатељску да би коње поплашили. Често бива да испред своје прве линије ставе многе дромедаре и камиле, па их онда тако испред себе потерају на липију непријатељеве коњице да је у неред доведу. То су начини на које су Турци до сада противу хришћана војевали. Не желим ни мало да им чиним неправду, или да их мање ценим него што вреде. На против ваља ми иризнати, да сам их у разним мојим одношајима с њима