Отаџбина

52

ПРОКЛЕТИ КАМ

ошкропио оближње кртољске куће. Но да сву истину речем, ја се нијесам толико иотежио да обазнам ко је тому манастиру темељ ударио, ни количак мује звоник био, по сам се бавио највише да знам и изнађем кога је и с чега у гомилу претворио. Што се чисто и бистро зна то је — јер се по дивпоме чуду у томе слажу сви пишци и повједачи — да је за вријеме своје ужасне погибије, превлачки манастир гостио седамдесет и два калуђера, старосједиоца и придошлице, који су дошљаци селили с турскога зулума из опустошенијех манастира горље земље и доношенијем благом новећавали превлачки самостан, надајући се (а ко се надао не би ?) да су прибјегли под закриље човјечне и цросвијештене владе, под којом би нроживјели и вршили дужности свог рбда. Једно јутро по часовима, изађе игуман манастирски да се прошета низ пољану, гђе је просуто мртвачко гробље. К,ад био код уласка, међу два висока ћепериза, зазрије чоека гђе прам њега управо коња језди. Повиђе под руком, да му сунце очи не заблијешти, унознаде Друшка, пак се поврати у ћелију, да се с њим не срете на пут. До мало уљегне и Друшко за игумном у ћелију, повучен и као претворен. Метенише три пут док се приближи игумну и сваком удари челом о под. — Оче игумане! викне Друшко жалостнијем гласом — Сагријеших Богу и теби и нијесам достојан назвати се твојијем сином! Наведе ме љута невоља да се свађам с овијем храмом, да га себи затворим, и да немам у њ нриступишта, ни свратишта, ни уточишта као остали хришћанин. Од страха и зулума господе которске просух очинство и материнство, остадох да храним седмеро грла на купици и мрежи, наједих вас, затворих цркву а на себе навукох божју срчбу, а они да икако могу објесили би ме сутра пред Котором, тек да ме није, да је један мање! Божја воља, не по мојој заслузи но по својој милости, намјери ме на нријатеља туђипа, који ми звона повересија, да му их платим кад ми Бог