Отаџбина

ПРОКЛЕТИ КАМ

53

промисди. Овако ћу једном испунити м&терипу задужбину, да ме из гроба не куне она која ме подњивила и чоеком учинила. Звона дбше, касно ал часно, да их таквијех нема међу Задром и Скадром, ни међу народима који се крсте су три прста. — Дошао сам, знам лијепо, безочно, као ко је крив и дужан. Поуздах се у ваше меко срде е да се склоните: ако не ћете праштати ви, а да ко ће ? Рекох сам себе: што је виши гријех, дичнијеје опроштење. Нијесмо на свијету заједан дан. Могу накнадити, могу јошт дркви корисан бити! — Да ме жена не замиче (худа замчица!) дошао бих при цркви. Но жена на крду дјеце тражи да јој доносим данимице по три пут хљеба, а уз хљеб свилене одоре да се у цркви гизда според првијех градккња, а не зна сирота, да гђе велики коњи играју ту малијема трбуси пуцају. Тако и мене, троши а дужи се, док пронани са свијем халком! Та ме је несрећа наћерала да људима не приспјевам на рокове и да се свађам с рукодавницима а вами мразим! Отворим једном очи и речем, идем најприје да се црквом мирим, остало ће доћи за тијем! — Опет пане на кољена. плаче, уздише, удара челом о тле, да би кам омечио. — Прими ме, оче, као задњега од твојијех најемњепика! Игумну се збиља ражали, повјери му и рече: — Друшко! приступи, сједи и чуј што ћу ти рећи. Твоје благе ријечи и искрена покора, мени су пријекор и срамота. Била је моја света дужносг ходити дању и ноћу у траг изгубљеној овчици, коју ми је завидљива лисица оплијенила и од дивнога стада одвојила. Бог ми је свједок, колико сам се пута канио доћи да те застрањена походим, но видећи те смотана у гнусну току градске разблуде, смалаксала ми узданица у самог себе, и огријеншх се мислећи да ја и моја ријеч нешто вриједимо, мјести онога, који хћаше кроз моја уста бесједити и твоје ухо и срце склонити и надахнути да их чујеш и оћутиш. Сад је вишњи промисао хтио да ме ти претечеш и отмеш најдичнију заслугу; па као да ме прекори' с моје љености и таштине, сподобио ме