Отаџбина

54

ПРОКЛЕТП КАМ

овоме духовноме плру, за показати ми своју величаствену силу и сву наготу мбг ништавила. Ти Друшко, којега сам толико љубио, за којијем сам толико суза нролио, о ком сам, молећи, Богу досадио; ти си од мене сретнији, ти доби милост кајања без ичијег наговора и труда! — Кад ми на ум нвне твоја негдашња приврженосг к овому храму: кад те гледах на страни пјевати, милостињу по цркви купити, чувати као своје влашто гђе је год црковнога; пак све од једном поста'и гшзматором ове старинске задужбине нашијех иобожнијех преткова, огријеших се мислећи колико јошт на свијету може вражје искушање и навјет! — Пак довативши Друшкову десну руку настави: Дај да помилујем ову десницу, која ће стократно намирити овој светој обигељи сваку штету! — По што то изусти, скочи на ноге и рече му: Да си прост и благословен! — Поведе га у цркву и пред вратима запјева: Вниди в радост госиода твојего! По исповјести и причешћу, игуман заустави Друшка иа објед , да га покаже браству покорна и претворена. У тому дође једно ђаче у цркву и навијести игумну, да га чека на иољани окупљена мнбж народа, да им сјемена благослови. А игуман ђаку : — Нусти деведесет и девет нека мирно пасу по ливади Христовој, ја ћу се бавпти сад овом, која ми се је била завргла и одвојила. Уздам се да им чекање не ће додијати, јер ће сила Христова усијати у срца њихова радосг и стрпељивост за оваку стечевину! Кад били нри обједу рече игуман намјерному браству: - Прист^иите, благујмо угојена јунца, јер озај наш син бјаше мртав па оживје, изгубљен па га нађосмо! ТЗакови, настојници око трпезе, тркну у кухину да и нижијем слугама навијесте радосно Друшково кајање. Старина Радун, који се у кухини намјерио, кад чу оићу радост, упита једно ђаче: — Што је то весељ е, и ако ја већ с њега нијесам! — А ђаче му каже да се је Друшко цркви покорио, звона донио а проштење добио.