Отаџбина

4

ВАСА РЕШНЕКТ

године, све у друштву Дениколе, и подобне братије. Тако прођу две године. Ја могох имати тако седам година, било је баш „Преображеније" као јуче, ту се баш у овој кући, овде, родбина састала, и страни гости, баш тако као јуче, па кад ночеше наздрављати, клопну неко на врата, кад оно уђе један млад хусар, у потпуној униФорми, чаков бео на глави, и поздрави: „Добар дан, на здравље ручак !" То је био Васа Решпект. Сви се гости убезекнуше. „Ето вам Васе у госте, хоћете л ме примити, не ћете л се стидити вашег рода ! Нисам ником зла учинио," рече гост. Збуњени га гледају. Домаћинов син, у оно доба тако млад као ја сада, приступи му, ухвати га за руку, и каже му: „Седи, Васо, добро дошо, ти си наш, ако се отад на те срдио, не срдимо се ми." У колико се могу опоменути, био је јако угледан, висок, танак, вицкаст, све светло на њему. Он седне, и прво спомене, како га отад к себи није пустио, како је најпре отишао код чича Дениколе, да овај за њега моли, да му отац опрости. Деникола је оцу отишао и јавио, ал отац не ће ни пошто, не прашта; каже, да му је кућу осрамотио и стару његову главу. Деникола му је претио, да ће га он сам довести онамо, ал отац је казао да не ће ни њега пустити. И Деникола кад је њега онамо одвео, чика је већ врата и капију забравио, па вичу да се отвори, газдарица љутито одговара, да се данас више ником не отвара. Треба знати, да је у оно доба Угарска давала годишње у „царску војску" само 36.000 регрута, више ништа; комплетовање бивало је путем добровољаца, и хватали су на силу бећаре, и светске битанге ма откуда; добровољно су ишли протерани и непротерани ђаци, ексцесивне калФе или иначе у животу утешњени, увређени, ожалошћени момци. Регрути су били сами сељаци, паори. Ко је добровољно или самовољно у војпике стао, а ипаче