Отаџбина

ОДГОВОР Г. ДУЧИТлУ

639

3. Шго велите да наш народ не уступа ни једном народу у свима човечанскнм врлинама, то само доказује да се ви још несте излечили од шовинизма. Благо вама ако ви мислите да се један парод, који је, иосле робовања од четири века, тек почео да стаје на своје поге, који почиње да се курталисава оних махна, које су неумитне посљедице сваког, а камо ли онако дугог робоваи.а, да се такав народ, који се налази у препорођају, тиме може унапредити ако му се не би казала ни једна махна, ако би му се само певала ваша куражна песма „Народе мој. ти си на.јхрабрији, најпаметнији најприљежнији, у тебе има више човечанских врлина него и у ког другог народа на свету". Ако тако мислите, на част вам то мишљење, но ја га не делим, а мислим да га ни један арави пријатељ народа неће делити. Што велите да пештански чивути и соФте треба да се радују мојим ратним успоменама, да ја секундирам н.иховим грдњама, то само показује како сте дубок психолог. Видите, има скоро три године како сам ја написао моје успомене, па како сам хтео да се штампају тек после моје смрти, ја сам у њима написао голу истину, разуме се у колико сам се свагда могао о њој уверити. Војећи се ипак да не оставим након себе рукопис. у коме има много погрешних података, ја сам мој рукопис послао редом готово свима главним командантима из првог рата (осем оних са којима нееам био толико блиско, да би имао ираво обратити им се) с молбом, да ми кажу све нетачности и погрешке које у њему нађу. Они су не само нашли да у мом рукопису нема готово никаквих већих погрешака, него су ме, неки усмено а неки писмено, обасули таквим хвалама, које ми скромност не допушта да изнесем на јавност. Само ћу толико рећи да ми је један српски виши оФицир написао ово : „Твоје дело в на Граници" опраће љагу, коју су туђе погрешке бадиле на српску војску.® Ако усхтедпете, ја ћу га замолити за допуштење да његово име изнесем, и да цитирам цео пасаж његовог писма. Али не остаде на самим хвалама оних људи, који су ваљда бар тако исто добри Срби као што сте ви, а који су за цело бољи војници но што сте ви г. архимандрите, него са свију страна стадоше наваљивати на ме да штампам моје „успомене" тако, да сам најзад у толико попустио, да штампам за живота барем известан део мојих ратних успомена. Ја. сам знао да ћу и штампањем тога извесног дела мојих мемоара, добити још коју стотину личних непријатеља, али при свем том што сам их и дотле имао у приличном броју, ја сам ризиковао да их добијем још. А знате ли какво ме је чивутско и софтинско осећање навело на тај корак? Да вам кажем: У мени се кристалисало убеђење: да ће Србија само