Отаџбина

640

ОДГОВОР Г. ДУЧИЋУ

тако моћи извршити своју мисију полптичку и постати држава способна за самосталан живот и за унутрашњи развитак, ако између осталога, за сада концентрише што више своје умне и материјалне снаге у својој војсци, ако се постара да што брже увсћа и добро уред-л своју стајаћу војску, ако похита да што скорије начини од своје народне војске праву војску, на коју може рачунати у кризама светским, које ће нас и против наше воље увући у свој вртлог, у кризама, у којима ће се о нама решавати без нас, ако дотле че будемо боље готови но гито бесмо године 1876. 0 једне стране то убеђење, а с друге тешка искуства из наших ратова, која смо тако скупо платили, а којима смо се тако мало користили, грдне погрешке и недостатци, који се одмах првог рата показаше у свима гранама нашег војног устројства, наоружања, администрације и т. д. доведоше ме на мисао: да ми никад не можемо онако реогранисати нашу војску како би у интересу наше народне будућности требало, док не стечемо кураж да сами пред собом признамо све наше махне, да начинимо тачан списак с вију иогрешака које смо учинили у оба рата, да разгледамо и проучимо сваку поједину од тих иогрешака, јер само кад дођемо до потиуне објективне историје нашег ратовања, моћићемо извући сву корист од учињених искустава, моћићемо доћи до здраве основе за реорганизацију наше воЈске. Оматрао сам за патриотску дужност да од своје стране прииомогнем колико могу изради те иеторије нашега ратовања, за то сам као бивши управник пољске војносанитетске службе у оба рата написао „историју српског војног санитета 11 а као јавни раденик у опште, написао сам моје ратне успомене в На граници." Специјалне побуде за овај последњи рад беху ове: Наш ђенералштаб, из разних узрока, а нарочито за то, што своју малобројну снагу мора да распачава на хиљаду страна и послова, по свој вероватности, неће скоро доспети да напише потпуну историју нашег ратовања. Поједини ОФицири, који имају огроман материјал и одличну способност да раде на томе пољу, не могу да загазе у тај посао, јер би на сваком кораку морали да критикују рад својих претпостављених или старијих било из рата, било у садашњим звањима, морају за све што би од свога рада хтели да публикују, тражити дозвољења надленшим путем и т. д. Ја, као независан (по своме занату) човек, могу лакше да пођем том трновитом стазом, и ја сам отворио прилику свакоме од њих да у Форми писма, ислравке, критике и т. д. каже све што зна, а што може да послужи за објективну историју наших ратова. Ја сам управо замишљао да од мојих успомена начиним конац, на који ће се приватним путем нанизати један велики део наших ј_атних иску-