Отаџбина

НАРОДНЕ ТРАДИЦИЈЕ И КРИТИЧКА ИСТОРИЈА

25

лази Византинац НићиФор Гргур. Овај по ученооти и плодности врло знатан византијски писац, родио се 1295 године. За рана заузевши одлична месга у цариградским државним и научним круговима, буде 1326 године одређеи, да у С-рбију путује с византијским посланством, које је имало Фамилијарног и државног иосла код краља Ст. Дечанскога, мало пре тога на пово ожењеног Гркињом од царскога рода. Записке о томе своме путу, у којима се налазе и белешке интересне за историју обичаја и културе у нас, уврстио је он у своју историју. Кад се у Византији зацарио Јован Кантанкузен (1347 —1355), за дуго иретенденат византијског престола, по том лични иријатељ Дугианов, а крајњи неириј&тељ и лични и иолитички иротивник Ни-ћифора. Гргура, Гргуров се положај. као што је и очекивати, окрене са свим наопако. Он допаде крајње немилости, особито због религиозних питања, у која се активно уплетао и у којима је с Јованом Кантакузином у супротностн стајао. Тако он по одлуци једног религиозног синода у Цариграду буде доведен дотле, да 1352 допадне заточења у некаквом манастиру, из кога се тек 1354 у јесен избавио. Мало по том осуде га без суочења за то што је тобоже у својој историји лажи и непристојности о Кантукузену писао, те га је, на сву прилику у тамници, 1359 и смрт стигла. Том годином прекида се и његов историјски рад. У његовој историји разликује критика књиге писане пре и писане после уапшења. Из самога се дела његова види да је десет књига његове историје, 18 —27 закључно, написао у затвору. По мучном и полемичком тону, који се види у књигама његове историје од 28 до краја, изводи се, да су и оне у истом положају, без довољног душевног спокојства и на брзу руку списане. Међу тим у првих седамнаест књига, у којима су и белешке о Ст. Дечанском, писање му је мирније, те се по томе мисли, ма. да се поуздано не зна, да су те књиге писане пре