Отаџбина
НАРОДНЕ ТРАДИЦИЈЕ И КРИТИЧКА ИСТОРША
27
и да со друго којешта том приликом сврши, послатоје било у пролеће око Ускрса 1326 посланство у Србију, у ком је био и НићпФор Гргур. Описујући с нежном речитошћу тугу Палеологовице за мужем, византијски писац прелази на учешће краља Ст. Дечанскога, које је својој ташти пред овим византијским посланством указао, и та описује овим речима: Пошто прође десет дана, од како је посланство приспело, краљ српски, који се онде негде у близини налазио, саопшги што је имао о пословима једноме од посланика, и наредивши да посланствс полази, дође и он са краљицом да и собом теши своју ташту и да нареди што је још требало за полазак посланства. Јер му је дужност била, да ташту испрати с почастима и достојањима којасу јојикао ташти његовој и као жени великога цара и као госпођи која се у тај мах у жалости затекла, приликовала. Он (т. ј. краљ От. Дечански) то све сврши у кратио, као што се њему чинило — леио, али у самој ствари далеко горе него што би ариликовало и требало. Право је речено да мајмуни као мајмуни и мрави као мрави своје послове врше; али да нису у стању чинити оно што чине орлови и лавови, јер им је памет још од почетка од природе обдарена глупавошћу и јер немају ума, који би њима угледно и уредно управио. Мудар је био онај (па био то Тал Милећанин или Платон Аристон, или обојица, или су један од другога то примили), који је памећу схватио и језиком исказао: да је по сто пута блаженији онај који се родио као Јелин, него онај који се родио као варварин." 1 У овога, дакле, и овако расположенога, сведока иалазе се и неколике врсте о смрти Ст. Дечанскога. Да чујемо како и оне у целини гласе. „И тако, као што смо често рекли, да никаква срећа у свету не траје до века неокрњена, да ниједна не избегне плетака и чини, и да ниједну не мине оно што јој је суђено: тако и на краљеву сјајну срећу груну ружна и пуна мраза зима, која засу и збриса све мило и слатко што је пређе доживео, па му и сами живот одузе. То се догодило ево овако. У краља беше од прве жене син који намириваше двадесет другу годину, и којега он врло брижљиво васпитаваше себи за наследника. Пошто се пак сам краљ, коме је било педесет година, ожени на ново ћерком царевом (из Цариграда), којој је
1 Бонско нздање, I књ. 382— 383.