Отаџбина

ПОСЛЕ ВОМБАРДАЊА БЕОГРАДА

3

(( 1.) Што се дело бомбардања, које је узрок толиким несрећама, не куди, нити се осуђује ни посредно ни неиосредно. Док се тражи, да се накнаде губитци, што их претрпеше Турци услед бомбардања, невине жртве бомбардања остављају се без и најмањег призрења и без накнаде својој жалосној судбини. Најпоглавитија тегоба Србије, узрок толиком упропашћавању, извор свеколиком неповерењу за будућност није се узела ни у какво призрење. а 2.) И ако је доказано било, да град београдски не само што није био нападнут од Срба, него је он сам напао на варош без одбране, опет зато иобринуло се , да мерама материјалним, на уштрб вароши, порасте његова безбедност и јачина. Пошто је изјављено , да је за раширење градСког рејона потребно да се раскопа крај назван турски (у коме међутим , има више не турских кућа него чисто српских) до линије, која би прелазила преко Текије Шеих-Хасанове и џамије Али-пашине к Дунаву, протокол даје власт војеној комисији, да може линију раскоиавања спустити мало даље, ако в. Порта нађе. да је то неопходно потребно, па тако рушење вароши може узети обим сасвим неочекиван без праве нужде, а у сваком случају без свезе са слободним простором од стране других делова градских. Шта више, протокол налаже српској влади, да се споразуме са турском владом о томе, како ће се накнадити неколике куће из краја. чисто сриског, з а које би падлежне судије нашле, да су нужне , да се допуни градски рејон. Па тако не само што се Србија види преварена у свом праведном очекивању, да задобије заштиту од даљег нападања са града, него би се још српске куће морале жртвовати градској угодности, и српска влада сама собом морала би суделовати, да још страшнијом постане претња, која сс већ једанпут могла некажњено остварити. (( 3.) Што се тиче моралних гарантија, јединих, које има протокол против понављања неизазваног нападања,