Отаџбина

22

ПООЛЕ БОМБАРДАЊА БЕОГРАДА

Докле не беше решена судбина оружја на Садови, наши одношаји са Портом тецијаху мирно и правилно ; да, беше по кадшто између нас и ближих и поверљивих измена мисли, а навластито поводом комбинација, да се у Турској нађе накнада за измиреше интереса велнких сила. Још у Априлу месецу запита ме, на једном састанку, турски министар спољних послова : да ли нас занимају догађаји на нашем суседству. ? — У толико одговорим, у колико су они изазвали свакојаке комбинације и пројекте анексија. — Није их се бојати, мишљаше Али-паша , јер и Аустрија Јвиђа, да јој они народи, (које јој запад нуди), нису наклони, па узети их у своју средину, значило би незгоде снова отпочети. — Не знам каква су расположења у Аустрије, али знам расположења моје земље, а ова би била, да се на супрот стави отпор на живот и смрт свакоме покушају, који би и у Србију дирао ; ми знамо, да се не би са успехом могли одупирати оддуци Европе, но она треба свакојако да буде уверена, да се њена одлука не би без отпора извршила. — Задовољ^н овим речма, паша додаде : «ва ш отиор не би био усамље}1; ми би били с вама» Порта се за то и противи страноме принцу у Румунији, што је уверена, да се том идејом вређа целокупност царства, а ову је вољна да брани по гато по то. Сусретнувши се овако у мислима, и ја и турски министар нађосмо, да је опасност и у самом иројекту мања, кад је са обе стране толика готовост на одбрану. Порта је заиста и била готова, да се с нама заједнички бори у одбрану целокуиности своје г^аревинв, но није, на жалост, никада у стању била, да ту заједницу прнуготови дубљим мислима и шприм погледима. С дана на дан наши су се одношаји мењали према приликама: час улазећи у своје мирно корито. час затежући се уз