Отаџбина

В Е Р Т Е Р

41

се на кревет, и захрка, мирно, спокојно и слатко, као човек који је учинио добро дело и хришћанску дужност. А Јанку чудно беше те ноћи. Тако је се осећао једном, још као дете, кад целу ноћ не склопи ока нестрпљиво чекајући кад ће сванути дан врбице да обуче нове хаљине. Само што у овом пријатном осећању беше нечега као што рекох болнога, и он се с необичном вољом задржаваше баш на томе. Сваки час му се чињаше да чује опет оно тихо шуштање. Чисто обамре и по прсима као да му пуше неки миришљав ветрић који га тако заноси, као оно кад човек на л^уљашци зажмури. По некад рашири руке, хтео би нешто загрлити у наручје, — па тек кад види да је све празно и тихо око њега, онда га још јаче обузме дубоко осећање ћудљиве среће, која му се, како мишљаше, већ внше не измаче. Њен балзамичан дах још као да му омотава угрејано чело, испод кога је тако бојажљиво исклизнуло оно «волим те !» Сад, сад да је опет да дође како би јој он знао казатЦ за што је тужан — (( за то за то » али он ни у мислима не доврши реченице, већ се простире пред њом, целива јој врх од ципеле , па после сакрива чело и очи у њену дугу косу, и растапља се у ништа под њеним тужним, милоотивним погледом. Сад му се чини да јој је наслонио главу на раме , па се залуд мучи шта да јој каже, каким речима да проспе пред њу оно вариво у срцу своме, према коме је усијана лава ледени апарат; јер наравно нико пре и нико после њога није могао љубити „овако љубити". (( Јер шта ја имам од свега овога ?" мишљаше он, (( туђу жену! )} И са тога се све ово зачињаваше неком нејасном мишљу слатке смрти, у којој као да је неизбежан врх његове љубави. Тек у саму зору, кад отиочеше ншрипати врата на собама, и сањиви момци и девојке промицати ходницима, уста он с кревета и затвори врата и прозоре. Живот