Отаџбина

42

В Е Р Т Е Р

који се буђаше на пољу, утишаваше онај живот у њему. Као да му ч °.меташе мишљењу оно табање поред његових врата, те продрема мало пола у ону, пола на јави, са Марином сликом која се тако кокетно прикрадаше к њему и опет бегаше од њега чим што на пољу лупне. Кад устаде и напоље изађе брзо и страшлзиво прође поред врата од њене собе, и чисто се радоваше што је не виде. На уласку у кућу истрча пред њега собарица судије Периновића, која је и Марију послуживала, и предаде му једну цедуљицу. Цедуља не беше у куверту, не носаше гшкакве адресе, а унутра стајаше: „Ви сте још спавали кад су по мене и Цују дошла кола Младенове тетке из села, које је овде преко брда. Бавићу се који дан.» Потписа не беше. Јанко се у први мах обрадова овоме, али већ око подне спопаде га страшна чама и осећање бесконачности. Нигде да нађе мира. Лешкари на кревету, тури руку преко очију, па сања, сања. Онда у један пут скочи па по сто пута прође собу тамо и амо. После опет легне на кревет, па се даје у мисли, како она улази као сенка, шапће му. Замишља како би му било да га помилује руком по усијаном челу, како би се он онда топио, како јој не би ништа говорио, само би узео крај њене хаљине иа би га љубио. ... аја, не би га љубио.... наслонио би га себи на образ.... њену би руку наслонио на образ.... само би је мало додарнуо уснама. А ако би га она пољубила, он би.... шта би он радио ?... Он би казао : хвала хвала !.. Не ! Неби ништа казао.... умр'о би, да умр'о би то је најлепше ! Али и то се већ досади, споиаде га нестрпљење. Пред вече пође путем, којим је она отишла и иђаше далеко напред. а све му се чињаше сад ће је срести, и чим чује да отуд звркте кола, већ смишља како ће казати да је са свим случајно пошао овуда да шета, а није управо ни знао да је то тај пут. А да ће се она