Отаџбина

588

по моди удлја

Ми нетражимо рата с' никим, али иас он несме затећи неприправне у ниједном погледу. Молтке је једном приликом казао : „Рат је, ма био и најпобедоиоснији, несрећа за земљу." И ми то признајемо. али шта ћемо кад се налазимо у веку, у коме се «слобода непоклан а него се осваја" ; кад само гвожђе и прах дају право. Зато треба да се веџбамо и спремамо ; да што више приносимо Богу рата на олтар, јер је такво време. За десетак година ово нас мимоићи неможе, а п^сле можемо се одмарати и душом одахнути. Сад је наступио тренут кад се ваља решити : Или ћемо се приклонити царству небескоме и вечитоме, или земаљскоме и привременоме. Илн треба следовати националноме позиву, па свима силама настатп да се овај и оствари ; или га напустити, па уштедити недовољне а тегобне војне трошкове. Први пут води народном уједињењу, самооиредељењу и независностн, други туђем подвлашћу и потчињености. Први пут показује економску самосталност, други нас спрема за туђе пзмећаре. Који ће пут претпоставити наш народ и његови претставници нема сумње, кад се зна, колико Србин љуби своју слободу и своју ота.џбину. ј један војник. ПО МОДИ УДАЈА. Ову причу ваља слушати уза шољу чаја, а ко нема, нека зазвони и заиште, па ћемо пити у друштву. На столу бруји самовар у сред осталих утвари за чај, кад се дигну завеса, — као што то радо гледа публика у позориштним делима мојих књижевних садругова, — а гђца Мима ходи около њих с ибриком у руци и гуче : — Драги тата, имам нешто веома важно да вам речем.