Отаџбина

книжевни прег1ед

633

Логично може их бити само два : или иотреба читалачке публике или потреба книжевника, који немају где да штампају своје радове, Да видимо је ли макар који од та два узрока постојао кад се саставио садашљи редикциони одбор „Рада." Ако се не варамо баш је Андра Николић доказао да књиге и книжевни часописи у српском пароду не могу рачунати на већу публику од 500. Политичке н вине могу, нарочито у наше доба дотерати до 1500 — 2000 па и то врло несталних претплатника, али књижевии листови и књиге ретко кад да имају више од 500 куааца. Остали читаопи хране своју душу у читаоницама или из позајмљенич кн ига. То најзад за крајњу пељ сваке книжевности не би била никаква несрећа што неколико хиљада читалаца све чита бадава^ кад би само оно 500 платиша могло и да подмири све најнужније трошкове литературе. У народу у коме само 500 људи плаћа кн.иге и часописе могао би, поред онога што издају фоидови и држава, да егзистира само један книжевни реви. Међутим кад се конституисао садашп.и редакциони одбор „Рада 4 ми смо на оних 500 читалацаплатиша имали сва периодичка научна и книжевна издања : „ Гласник ученога друштва,« „ .Аетопис матице српске" т Чуи.ићеву годишњицу«. »ирхив лекарскога друштва" »Отаџдину ,« »Јавор,« Ђ Побратимство,о- »Србадију." Рецимо да је опстанак Гласнику, Летопису Архчву и Годишњици осагуран и без оних 500 претплатника, али последгћа три ревија и недељни книжевни лист упућени су једино на претплату оних 500. Зар то не беше доота и сувише за њих ? Која грана науке и книжевности не беше заступљена у тим повременим списима ? Каква беше потреба за још један научни и книжевни часопис ? Да није потреба самих кн ижевника ? Нама *није познато да је и један книжевни или научни рад Светомира Николајевића. Гиде Гершића и Анте Алексића остао нештампан за то што се не би имало где шт ампати. или што их не би примили Напротив знамо да су редакције свију тих часописа сматрале за срећу да који од њихових радопа донесу. Др. Дпкић такође није могао осетити ту потребу, јер кад би он у опште 'био кп.ижевник, он би могао стотинама табака наштампати у »Архиву лекарскога друштва« у коме је он сам уредник ; када би хтео што да напише што не иде у оквир целокупнога лекарства, сваки српски часопис дочекао би га с раширеним рукама, јер он и онако не досађује много читалачкој публмци својим научним и книжсвним радовима. Што се тиче Николе Пашића, нама није било до сад по-