Отаџбина

626

књижевни преглед

измислио је вођ „Њ. В. верне опозиције" — ,;рцски Деак. Можда ће многима бити чудновато за што ми једног тако нестрпљивог кандидата за министаротво, зовемо именом оног Мађара, који није хтео никада да буде Министар. Ствар је у овоме. Људи који имају прилике да кадшто завире иза политичих кулиса »код Бедуина" и код »Златнога прага" уверавају нас да се наш велики Зајечарац заклео вајкосматијим шубарама из Црне реке, да неће никада, ама баш никада нристати да буде Министар, да он хоће да буде српски Деак, са том разликом што ће он не само „иравити" Министарства каква му се када допадају (јер то је и Деак радио) него да ће он тако удесити да и Министарства њему праве разне лукративне концесије за експлоатацију разних мајдана, и. т. д. Било то истина или не, на сваки начин, врло је занимљиво да видимо шта вели писмени и речити вођ скупштинске опозиције о политичким дога^ајима у Орбији у последие време. У овим политичким кроникама у »Раду« сигурно је сва виша политика наших радикалаџа, јер иначе оне поред „Самоуправиних« чланажа и полемика не би имале смиола. На првом месту наш велики Зајечарац огшсуЈе стан.е у коме је се Србија налазила пре него што је садашље министарство дошло на владу, и описује то стање да не може бити црње. Он нам прича како је полиција „ирислушкивала и дознавала шта грађани мисле да би их могла оптуживати и петљати (надамо се да је она реч »пекља" штамиарска погрешка), како је корупција захватида не само полицију него и судове, прича у доказ ге корупције, како је он сам од очевидаца слушао »да се незнати писарчић разметао по кавани, да њему не може иико ништа док је он Ристићевац, и докле он с њиме у препиоци стоји,« како се војска почела осетно одвајати од народа у засебну касту, која се »мрко погледа" с народом, како се у проеветној струци давале службе не по способности већ но привржености влади, како је финансијско стање било „неуређено", како „слободе политичке" после рата несу враћене у оној мери у којој су биле аре рзта, кзко је у опште било „несносно и тешко стање"; прелазећи на саољну политику енц Јклопедиста зајечарски криви Ристићеву владу што се због Сан-Стефанског мира „баиила у руке Аустроугарске". Ми, који смо служили под Радивојем, имамо врло велики појам о чврстој организацији и великој енергији његове полиције, али да је она била у стању да ирислушкује шта људи мисле то је и за нас готово невероватно. Биће да је полиција по кадшто насдутила и погодила шта миоли Пашић и његово друштво, али то није ни-